Живојин Мишић, војвода чија се ратна стратегија изучава на светским војним академијама
Српски војвода Живојин Мишић, рођен је 6. јула 1855. године. Мишић је био учесник свих ратова Србије од 1876. до 1918, један од најбриљантнијих војсковођа Првог светског рата.
Војно образовање стекао је на Артиљеријској школи у Београду и аустријској Стрељачкој школи, а на Војној академији у Београду од 1898. до 1904. је предавао стратегију.
У српско-турским ратовима од 1876. до 1878. је успешно командовао батаљоном, затим одредом, истакавши се изузетном храброшћу. Батаљоном је командовао и у српско-турском рату 1885, а 1904. је пензионисан због сумње да је непријатељски расположен према официрима-завереницима који су 1903. убили краља Александра Обреновића.
Због војно-политичке ситуације, у којој се Србија нашла послије аустроугаске анексије Босне и Херцеговине, активиран је 1909. на захтев начелника Генералштаба војводе Радомира Путника и постављен за његовог помоћника.
У Првом балканском рату се исказао као сјајан стратег и један је од најзаслужнијих за победу над Турцима 1912. у Кумановској бици. У балканским ратовима и у почетку Првог светског рата био је помоћник начелника штаба Врховне команде. На сопствену молбу је 15. новембра 1914, током Колубарске битке, постављен за команданта Прве армије која је запала у веома тешку ситуацију.
Повративши јој пољуљани морал, успео је изузетним тактичким потезима да запоседне Сувоборски гребен, а потом енергичним дејствима потпуно разбије аустроугарске трупе. Колубарска битка, у којој је 300.000 аустроугарских агресорских војника до ногу потукла српска војска од 120.000 бораца, јединствен је пример у историји ратова да се армија којој је предвиђан брзи слом за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и непријатељу нанесе уништавајући пораз, због чега се и сада изучава на војним академијама широм света.
За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду унапријеђен је у чин војводе. Приликом повлачења српске војске 1915. операције Прве армије су знатно помогле српској Врховној команди да осујети план опкољавања српске војске, који је припремио немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Као начелник штаба Врховне команде српске војске руководио је 1918. припремама за пробој Солунског фронта и потом ураганском офанзивом српске војске, одлучујуће допринијевши одбацивању захтева савезничке команде да Прва армија под командом Петра Бојовића обустави напредовање, јер се одвојила од главнине савезничких снага на ризичну удаљеност од 200 километара. Написао је више војних дела, укључујући „Стратегију“ издату 1907. године.