Gornje i Donje Močare – od vlasteoskog poseda do zaboravljenog sela

Nadomak Kosovske Kamenice, putem koji se odvaja i vodi uzbrdo, preko Krive reke, nalazi se Donje Močare. Nekoliko kilometara u brdima smestilo se i Gornje Močare. U oba sela jedva da živi stotinak Srba. Pitomi su to i vredni ljudi koji vekovima žive na isti način od poljoprivrede i stočarstva. Lepo će vas dočekati, rado ugostiti i ispričati priče o starom manastiru Ubožac koji se nalazi između dva sela.

Zamišljen, oslonjen o štap, sedi stariji čovek naboranog lica na drvenoj klupi kraj zida, tik uz put. Na „ dobar dan“ i „kako je?“ otpozdravi „kako Bog zapoveda“. Reče da se zove Sreten Dodić i da ima 73. godine.

„Eto sedim ovde, ćutim. Nema čovek reč s koga da prozbori. Nema ljudi, razotišlo toj sve, neki u Srbiju, neki u strane države. Smanjuje se narod ovde, svaki dan poneko ode, ama, i ne vraća se više“, govori Sreten.

Pogled mu leti na drugu stranu, preko puta ka napuštenim i urušenim kućama. Vrata zamandaljena, okna na prozorima porazbijana, dvorište zaraslo u korov i šiblje.  

 „Ja sam ovde prizetko. Što, onoj kažev, na ženinu kuću dođo. Ovdek sam od 1974. godinu, a živeja sam pre u selo Lipovica kod Lebane, ako znaš kude je toj“, priča kroz smeh krotki starac.   

Sve je uspeo da nam ispriča za kratko vreme, od toga kako je u Donjem Močaru bio sluga, te da je radio koliko za hleb da ima i krov nad glavom, pa dotle kako je pronašao ženu.    

„U ovuj kuću ovde nikoj nema. Muž i žena umreli, sinovi u Niš. Ja im poneki put otvorim da provetrim. Dali mi ključevi. Tuj papriku sam ja nanizaja da se suši, nek ima, ama, zima dugačka dete. Rodila paprika ovuj godinu mlogo,“ priča Sreten.

Čutura – sprava za tucanje paprike

Septembarsko popodnevno sunce snažno je svojim zlatnim lučama  gađalo donjemočarsku zemlju i selo. Na obližnjoj kući nizovi crvene paprike, kao sjajni biseri đerdana na grlu mlade devojke, presijavaju se na suncu. 

U selu gotovo da nema kuće pod čijim tremom ili na balkonu ne visi najmanje desetak nizova crvene paprike. To je uobičajena oktobarska slika ovde. Kad bude dovoljno suva, paprika se tuče u posebnoj drvenoj spravi – čuturi.

Pod krovom starog vajata, Milijana Stojković sa ponosom pokazuje oko stotinak nizova paprike. Na svakom od njih okačen je čičak kako bi papriku zaštitio od glodara.

„To vam je ova starinska paprika, mi je ovde zovemo nizarka. Ona se najbolje suši. Prodajem je na pijaci i ovako osušena košta od osam do 10 evra“, priča Milijana.

Od one koja se ne proda pravi se tucana paprika. Sada se ona samelje u mlinu, a nekad se za to koristila čutura.

Milijana nam ponosno pokazuje izdubljen drveni predmet okruglog oblika, dug oko pola metra, koja je nekada služila za tučenje paprike.

„Ovo vam je čutura. U nju se stavi suva paprika, a onda se udara metalnom ćuskijom“, priča i pokazuje metalni tuč, koji se rukom hvata za vrat a donjom stranom gnječi paprika koja se prethodno stavi u izdubljenu čuturu.

„Tako smo svako veče kad završimo poslove po kući, u čuturi tucali suvu papriku“, otkriva žena.

Paprika je, kažu, rodila i ove godine.

„Rodila, zemlji teško…. sve se povila, samo ko nije hteo da seje njemu nije rodila“, priča Milijana.

„Imamo bašte i plastenike tamo na kraju sela uz Krivu reku, koja ovuda protiče. Uvek dobro rađa paprika ovde“- veli Milijana.

 Stočarska tradicija polako nestaje

Donje od Gornjeg Močara deli blizu tri kilometra makadamskog puta. Dok je Donje Močare smešteno bliže Krivoj Reci i Kosovskoj Kamenici, do Gornjeg se stiže lošim makadamom koji vijuga među brdima, šumarcima i padinama. U Donjem Močaru živi blizu stotinu Srba, u Gornjem ih je tek dvadesetak.

Stočarska tradicija ovde nije sasvim zamrla. Zvuk medenice najavio je dolazak stoke sa ispaše. Čobanin Dragan Antić rado izvodi krave na ispašu i to ne samo svoje već iz ,čitavog sela.

 „Ovde je bilo 60 domova sa više od stotinu grla goveda, a da na pričam da je skoro svako domaćinstvo imalo i stado ovaca. Sad u selu imamo devet krava. I ovi gore, u Gornjem Močaru imaju tako nešto malo od goveda i to je sve“ priča Dragan.

Kaže da je najlakše krave isterati na ispašu, najteže je pripremiti im hranu za zimu. Treba dosta sena, tako da posao zahteva mnogo rada, a sve manje je onih koji su orni i u punoj snazi za to.

„Ja stoku čuvam od četvrtog razreda osnovne škole. I nikad ne bih prodao krave, ali snaga polako popušta. Još neku godinu dok mogu, ja ću da čuvam stoku, a posle ovi mladi nek rade šta hoće“, priča Dragan Antić iz Donjeg Močara.

Ako je suditi po izgrađenoj infrastrukturi, u oba sela izgleda kao da je vreme stalo. Očigledno je da se u puteve ovde nije ulagalo,  a poplave koje su zadesile ovaj kraj početkom godine, dodatno su oštetile glavni putni pravac i mostove.

Posla za mlade nema, zato oni i odlaze iz kraja koji je nekada važio za bogat vlasteoski posed na put ka Novom Brdu. Ovde su rado svraćali mnogi trgovački karavani. Sudeći prema istorijskim izvorima, kao i ostacima, za ondašnje prilike, velelepne crkve Ubožac, ovde je nekada sve bujalo od života, raskoši i lepote. 

Istorija na svakom koraku

Mladi istoričar iz Kosovske Kamenice, Nemanja Vasić dobar je poznavalac istorije svoga kraja. Naglašava da je manastir Ubožac iz 1548. godine te da pripada redu novovekovnih istorijskih spomenika, a da je njegov ktitor ohridski arhiepiskop Prohor.

Kada je Novo Brdo, kao vrlo važan grad srednjevekovne Srbije u 15. veku potpuno palo  pod tursku vlast (1455.), a potom 1459. godine i Smederevo, to je značilo kraj srpske srednjevekovne države. U to vreme niče, velelepna hrišćanska građevina.

 „Nedaće Srba su tada bile velike. Izgubili su svoju državu i crkvu, jer je turski sultan Mehmed drugi Osvajač ili fatif, kako su ga zvali Turci, zabranio da Pećka patrijaršija bira nove patrijarhe i time se ona gasi. Upravo, u ovom vakuumu, bez neke crkvene organizacije u ovim krajevima, jurisdikciju dobija Ohridska arhiepiskopija“, pojašnjava Vasić.

Ohridski arhiepiskop Prohor, koji je tada seo u arhiepiskopsku stolicu, bio je veoma važna i uticajna ličnost u 16. veku. On je izabrao predeo oko današnje Kosovske Kamenice, za mesto na kome će sagraditi svoju ktitoriju.

„Nije to slučajno, jer je upravo ovaj kraj imao dugu manastirsku i religijsku tradiciju. On je vernom srpskom narodu podario manastir Ubožac i posvetio ga prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice,“ pripoveda mladi istoričar Nemanja Vasić.

Postoji mišljenje da je to najveći manastir u današnjoj republici Srbiji koji je sagrađen u prvoj polovini 16.veka, dodaje Vasić.

Manastir plaćao porez za vinograd Turcima

Ubožac je građen  po uzoru na manastir Hilandar. Pri gradnji crkve i manastirskih konaka, arhiepiskop Prohor je održavao jake veze sa svetogorskim manastirima, pre svega sa Hilandarom, a imao je i jaku finansijsku podršku vlastele, posebno Dimitrija Pepića, istaknutog trgovca Kratovskog.

Crkva je građena od lomljenog kamena sa dosta sige u ukrasima, a način gradnje je karakterističan za novobrdski kraj.

„Majstori koji su gradili manastir bili su iz novobrdskog kraja a građevina u mnogome podseća na sabornu crkvu Svetog Nikole u Novom Brdu“, nastavlja priču mladi istoričar.

Konaci, ali i zgrade koje služe manastiru građeni su od kamena. U zapadnom delu manastirskog kompleksa nalazila se trpezarija  i ekonomska zgrada, a okolo su bile kelije.

„Manastir je bio muški. Znamo i imena nekih igumana i monaha. Pominje se i manstirski vinograd u istorijskim izvorima prvog reda, što je inače prvi put da se vinogradarstvo pominje pri manastirima u krivorečkom kraju. Taj podatak o manastirskim vinogradima nalazimo u defteru, to jest popisnoj knjizi,  turskog sultana Selima drugog. U njemu je popisano sve što je trebalo da se oporezuje i na osnovu tog dokumenta mi znamo da je manastir i tada imao tri monaha sa igumanom i da je bio u obavezi da plati na ime poreza za vinograd ogromnu cenu, a to je 3 000 turskih akči“ – priča Nemanja Vasić.

Kako ističe, postoji podatak da je u manastiru bio i srpski patrijarh iz 16. veka Savatije Sokolović i da je on preminuo 11. oktobra 1586. godine, kao i da je sahranjen u Ubošcu.

 „Savatije je bio hercegovački mitropolit pre nego je postao patrijarh. Sagradio  je  manastir Piva u Crnoj Gori na čijem se ulazu  nalazi natpis da je ktitor Savatije, patrijarh koji je preminuo u Ubošcu. U Pećkom pomniku se kaže da je patrijarh Pajsije svakog 11. oktobra dolazio u Ubožac i vršio pomen Savatiju“, podseća Vasić na manje poznate istorijske činjenice i detalje.

Manastir je, kaže, postradao u 17. veku, jer nakon Velike seobe Srba s  ovih prostora nema informacija da je on opstao kao živ.

Sveti Jevanđelista Marko – zaštitnik sela  

Svake godine, na dan Svetog jevanđeliste Marka, Močarci se okupljaju u Ubošcu.

„U 18. i 19.veku počelo je novo naseljavanje ovih krajeva. Stanovništvo koje se ovde doselilo nakon više vekova od Velike seobe, počelo je da obeležava Markovdan u porušenom manastiru. 

Ime Ubožac najverovatnije otuda što je u blizini selo Bosce, koje se u srednjem veku pominje kao Božce. Inače, u narodu ovaj manastir se još zove i Rđavac. Prema jednoj legendi tu nije bilo vode pa je otuda dato takvo ime.

„U istorijskim dokumentima pominje se da je u manastiru postojala biblioteka i da je tu bila smeštena prepisivačka škola u kojoj su prepisivana Jevanđelja i druge crkvene knjige. Da li je u Ubošcu postojala i štamparija, ne postoje istorijski  podaci“- navodi istoričar Vasić.

Narodna tradicija i njene osobenosti

Selo Močare (Gornje i Donje) pripada, kako je to svojevremeno okarakterisao srpski antropogeograf Atanasije Urošević,  novobrdskoj Krivoj Reci, o čemu govori i njegova knjiga zasnovana na istraživanjima ukupnih prilika u ovom delu Srbije, pred drugi svetski rat.

Narodna tradicija u domenu izgradnje kuća, narodne nošnje u ovom kraju ima svoje specifičnosti, koje su posledica određenog društveno- ekonomskog i političkog konteksta u datom momentu, naglašava  mladi etnolog Slobodan Miljković iz Kosovske Kamenice.

„Ne postoji neka ogromna razlika u etno tradiciji, one su uočljive u nekim  segmentima. Kada govorimo o narodnoj nošnji, primetićemo da se negde nosi jelek, negde ne, ali su prisutni neki drugi sitniji ili krupniji detalji. Kada je  u pitanju religijska praksa, onda  su tu prisutni i neki elementi sinkretizma, to jest spoja pravoslavlja i paganstva. Takav slučaj imamo za pročku, koji se svetkuje pre početka uskršnjeg posta. Ta tradicija još živi u ovim krajevima, uključujući i selo Močare, Gornje i Donje,“ navodi Miljković.

Na drenovom drvetu kod stare ubožačke crkve, dočekao nas je prizor okačenih delova odeće. Miljković to objašnjava ovako:

„Postoji staro verovanje koje se prenelo i na verske objekte, a ono se ogleda u tome da će ljudi biti boljeg zdravlja ukoliko okače delove svoje odeće na drvo Drena ili slično, što ima korene u nekim paganskim obredima“.

Običaji puni simbolike

Region Kosovskog Pomoravlja, uključujući i kosovskokamenički kraj, kome pripada i selo Močare, karakterističan je po takozvanim reskama, koje su deo ženske narodne nošnje. Svadbeni običaju su ovde puni simbolike, podseća Miljković.

„Imamo deo svadbenog veselja koje se zove „zamesuvanje“, a tu je  i „zaigruvanje“. Kad otpočne „zamesuvanje“ u kuću mladoženje i mlade  dolaze  žene iz komšiluka i rodbina da zamese hleb uz određen ritual, ali obavezno je da neko muško dete najpre proseje brašno. Za to vreme pevaju se određene pesme i ovaj običaj ima svoju simboliku“, otkriva mladi etnolog.   

„Zaigruvanje“ je običaj koji se  kao i prethodni primenjuje isključivo za svadbu i tada određene žene iz mladoženjinog roda i kuće oblače nošnju ovog kraja i „zaigruju oro“. I ovde kao i prilikom prethodnog običaja, mora se ispoštovati poredak.

„Kolo mora da povede svekrva, do nje stupaju strine, zatim tetke i onda se redom hvata ostala rodbina po ženskoj liniji. Ovde je  uočljiva jaka hijerarhijska osnova po stepenu srodstva i važnosti“

Slobodan Miljković podseća da u okviru svadbenog veselja postoji i jako lep i živopisan običaj koji se izdvaja kao „dočekuvanja zakonika“, odnosno kuma, starog svata i devera.

„I kod ovih običaja je prisutna simbolika, oni još žive u ovim krajevima, pa i Močaru, a što je mnogo važnije jeste da se ljudi prilikom organizovanja svadbe trude da sve pomenute običaje ispoštuju, štiteći ih tako kao neku vrstu brenda, ako tako mogu da se izrazim, a takođe ih čuvaju od zaborava,“ naglašava Miljković.

Zbog svoje osobenosti, bogatstva u vezu i izradi posebnih detalja na boščama, jelecima, košuljama, narodna nošnja Kosovskog Pomoravlja, uključujući i selo Močare, veoma je skupa, naročito ženska. I tada, a i danas na njoj se ogledao socijalni i materijalni status osobe koja ju je oblačila i nosila.

Mali broj žena u ovom delu Kosova i Metohije i dalje se bavi izradom nošnje na tradicionalan način, a ona se po ceni koja doseže i do 700 evra prodaje. Po nekad se na narudžbinu čeka više meseci pa čak i po godinu i više dana. Narodnu nošnju naročito kupuju raseljeni Srbi u zemljama Zapadne Evrope, jer običaj oblačenja tradicionalne košulje, fute i stavljanja reski pri „zaigruvanju“ ovde i dalje živi.

B.M.