Hatišerif kojim Srbija dobija autonomiju

Hatišerif turskog sultana Mahmuda II o autonomiji Srbije u okviru Otomanskog carstva, objavljen je 6. Februara 1830, godine.  

Hatišerif iz 1830. godine predstavlja poslednji korak ka uspostavljanju autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo. Sultan Mahmud II je ovim aktom priznao Kneževini autonomiju i nezavisnu državnu upravu.

Drugi je i najvažniji od tri hatišerifa (ili četiri računajući i Turski ustav) koje je turski sultan izdao Srbima. Hatišerif je bio praćen i sultanovim Beratom kojim je knezu Milošu Obrenoviću priznato pravo formiranja dinastije.

Šestom tačkom Jedrenskog mira iz 1829. godine turski sultan se obavezao da u roku od mesec dana sa najvećom tačnošću ispuni odredbe Odvojenog akta i pete tačke Akermanske konvencije. Uz to, ona je dužna da Srbiji vrati šest otrgnutih nahija „i na taj način osigura zauvek mir i blagostanje tog vernog i pokornog naroda“.

Sultan izdaje hatišerif 18/30. septembra 1829. godine. Hatišerif iz 1829. godine objavljen je na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu 1830. godine. Hatišerif iz 1829. godine ponavljao je odredbe rusko-turskih sporazuma što je uslovilo dalje pregovore iz kojih je ponikao novi svečani akt sa tačno naznačenim pravima Srba u Kneževini.

Pripreme, pregovori i konačno usvajanje hatišerifa iz 1830. godine trajali su čitavih godinu dana. Kao osnova za njegovo sastavljanje poslužio je Davidovićev memoar iz januara meseca iste godine. On je bio polazište ruskom projektu hatišerifa. Zahtevi Srba uglavnom su se poklapali sa onima iz 1820. godine, a izloženih u Odvojenom aktu 1826. godine. Na devet konferencija od 26. juna do 9. oktobra utančavao se sadržaj ovog najznačajnijeg akta u nastanku srpske autonomije. Definitivan tekst podnet je sultanu na potpis 15. oktobra, a pet dana kasnije je beglički efendija predao srpskim deputatima kopiju hatišerifa. Sultan je kopiju prethodno potpisao bez ikakve izmene.

Drugo, Visoka Porta se neće mešati u unutrašnju upravu Srbije. Srbima je priznato pravo veroispovesti sa slobodom biranja mitropolita i episkopa koje će postavljati carigradski patrijarh. Milošu Obrenoviću potvrđeno je zvanje srpskog kneza sa naslednim pravom koje je potpunije određeno Beratom iz iste godine. Knez ima pravo na pristojnu apanažu shodno položaju koji ima, ali time ne sme previše opterećivati narod. Porta je zadržala pravo imenovanja novog kneza beratom za koga on mora uplatiti sumu od 100.000 turskih groša carskoj blagajni.

Unutrašnja uprava poverena je knezu i Savetu. Knez je imao zakonodavnu vlast, a sa Savetom je delio izvršnu vlast. Članove saveta bira knez (iako to nije navedeno) i njihovo zvanje je doživotno sem ukoliko ne načine težu krivicu protiv Porte ili zakona. U pravosuđe se Turci nisu mešali. Knez je stekao pravo da drži odred vojnika radi održavanja reda i poretka u zemlji. Sem toga, Srbi imaju pravo otvarati pošte, bolnice, škole, štamparije i sl. Srpski trgovci mogu slobodno delovati po teritoriji čitavog Carstva. Nijedan Srbin ne može se prisiliti da služi Turčinu.

Srbi su stekli pravo da u Carigradu drže svoga predstavnika — kapućehaju, preko koga će obavljati sve nužne poslove sa Portom.

Hatišerif i Berat pročitani su na Velikoj narodnoj skupštini u Beogradu 12. decembra (30. novembra po julijanskom) 1830. godine na turskom, a sledećeg dana na srpskom jeziku. Dan kada je Hatišerif proglašen (dan sv. Prvozvanog Andrije) uzet je za državni praznik u Kneževini. Redovno je proslavljan za vreme prve vladavine kneza Miloša. Knez je istakao da su povlastice Srbije daleko veće u odnosu na povlastice Vlaške i Moldavije i dodao:

Tako, braćo, postadosmo i mi juče narodom, narodom istina zavisnim od sultana, n narodom koji ima sopstvena prava.

Uz zvuke zvona i pucnjavu topova, praćen usklicima naroda, knez se uputio u crkvu gde je, prema naročito spremljenom ceremonijalu, miropomazan kao knez-vladar od strane mitropolita. Svečanost se završila osveštenjem hervanije kao osobitog znaka kneževe vlasti.

Dobijanje hatišerifa i Berat naišlo je na širok odjek kod srpskog naroda u Turskom carstvu, Austrijskoj monarhiji. Crnogorski mitropolit Petar I i ruski car uputili su čestitke knezu Milošu.

Knez Miloš je između 1830. i 1834. godine uglavnom nastavio da vlada po starom. On je sproveo niz političko-organizacionih i tehničkih mera za utvrđivanje novih javnopravnih odnosa Srbije kao vazalne države. To su bila pitanja: 1) iseljenja Turaka iz Srbije; 2) regulisanja spahijskih i sultanovih imanja u Srbiji i ozakonjenje seljaške baštine kao privatnog poseda; 3) obeležavanje srpsko-turske granice i oslobođenje „Šest nahija“; 4) rešenje trgovinskog pitanja i pitanje carina; 5) izgradnja nacionalne crkvene organizacije. Iseljavanje muslimanskog stanovništva nije rešeno na lak način, npr. stanovništvo iz desetak sela sokoske nahije (na Drini) odbilo je da napusti svoja imanja, čak i po naređenju turskih vlasti, pa je Miloš morao da pribegne sili. Ostala su neiseljena jedino sela Mali Zvornik i Sakar što dovodi do sukoba srpske vlade i Porte sve do 1867. godine, odnosno do Berlinskog kongresa 1878. godine. Za utvrđivanje granica na terenu je radila mešovita rusko-turska komisija. Bune u kruševačkoj nahiji, nekoliko srezova centralne i Istočnoj Srbiji dovele su Portu pred svršen čin, jer je knez sa svojom vojskom ušao u ove krajeve.

Nakon hatišerifa iz 1833. godine nova srpsko-turska komisija izvršila je razgraničenje. Srpski činovnici vodili su računa da ne ostave ni pedalj svoje zemlje Turcima. Nahije su razgraničene vidljivim znacima (šančevi, krčenje šumskog pojasa). Sem manjih izuzetaka ka Nišu i Novom Pazaru, Miloš je prisajedinio krajeve koji su nekada bili u sastavu ustaničke države. Tamo je sada mogao pristupiti likvidaciji timarsko-spahijskog sistema. Ukidanje spahiluka izvršeno je novčanim obeštećenjem koje je utvrđeno na 2,3 miliona groša na osnovu kojih je Porta davala spahijama neku vrstu penzije. Beogradska carinarnica, dotad u apanaži velikog vezira, a u zakupu kneza Miloša, prešla je u punu srpsku nadležnost, što Kneževini donosi velike prihode. Miloš je poveo pregovore sa Vaseljenskom patrijaršijom o crkvenoj autonomiji Kneževine. Rezultat je patrijarhova saglasnost o nezavisnom unutrašnjem uređenju srpske crkve, odnosno Beogradske mitropolije. Patrijaršija je za to dobila novčanu nadoknadu. Mitropolita je birao knez i narod. Prvi srpski mitropolit bio je Melentije Pavlović.

Rezultat Miloševih želja da svojoj vladavini da vid legalnosti su i njegovi napori da organizuje vladu. Na to ga je podsticala i kritika Vuka Karadžića (1832). Miloš je tumačio hatišerif tako da u Srbiji treba obrazovati telo narodnih predstavnika koje će imati administrativne, a ne zakonodavne kompetencije. Zbog toga je pokušao da 1834. godine uvede ministarstva. Osniva „popečiteljstva“ i imenuje pet popečitelja na čelu sa Lazom Teodorovićem.

Miloš je 1834. godine podelio Kneževinu u pet velikih serdarstava: podunavsko (Beograd), mačvansko (Šabac), raško (Čačak), rasinsko (Jagodina), timočko (Negotin). Zadatak serdara bio je da nadgledaju poredak i pravosuđe. Serdarstva su ukinuta Sretenjskim ustavom. Nakon ukidanja ustava, Miloš je vratio podelu na oblasti, ali pod novim nazivom: vojne komande. Vojnih komandanata bilo je četvorica, a oni su koncentrisali u svojim rukama civilnu i vojnu vlast. Jedna odredba hatišerifa ticala se vojske. Porta je do 1830. godine prećutno tolerisala postojanje Miloševih „soldata“. Miloš je 1833. godine naredio da svaka srpska poreska glava mora imati pušku i vojni pribor. Tajno je nabavljao topove. Srpska vojska bila je u fazi nastajanja. Ona je imala 11 oficira i 28 podoficira.

Podeljena je na dve kneževske garde, jedan konjički eskadron i odeljenje starih vojnika. U periodu nakon hatišerifa raste broj škola. Srbija je dobila pravo otvaranja štamparije. Od 1831. godine radi Knjaževska tipografija.

 Posle nekoliko pokušaja da se nabavi štamparija, ona je, po Miloševom naređenju, nabavljena iz Rusije. Miloš je pokazivao veliko interesovanje za ovaj posao i stavio je na raspolaganje velike sume novca za nabavku hartije i drugog materijala. Štamparijom je rukovodio nemac Adolf Berman, a od 1834. godine štampaju se Novine Srbske. Do 1835. godine štampane su i knjige Dositeja Obradovića. Činjeni su pokušaji da se štampaju almanasi sa karakterom časopisa: Zabavnik (urednik Dimitrije Davidović) i Beogradska Lira (od 1833). Prve srpske knjige štampaju se 1835. godine.

Povezani članci

Back to top button