ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ СА ТЕРЕНА: Михаило Кијаметовић и Богдан Раденковић

Историографији познати, осталим друштвеним наукама несхватљиво и потпуно наопако – незанимљиви, а за ширу српску јавност готово непостојећи, то је усуд великог броја културних, просветних и националних радника са простора Старе Србије и Македоније. Они су били својеврсна културна, просветна и национална елита са периферије српског народа, у великој мери заслужни за значајна померања и усмеравања главног тока српске историје.

Наслов „Интелектуалци са терена“ читаоцу може зазвучати као наслов неке потенцијално популарне телевизијске серије, свакако контроверзне, о протагонистима „Црне руке“ који бивају тумачени и интерпретирани, боље рећи злоупотребљени у популарној култури. То својеврсно рабљене „црнорукаца“ увек је имало своје специфичности у односу на потребе духа времена, главног тока идеолошке поставке политичких елита, историјског ревизионизма и на крају драматуршких, естетских и других X-фактора савремене филмске уметности.

Одакле синтагма „интелектуалци са теренаˮ?

Михаило Кијаметовић, учитељ, обавештајац и национални радник из Вучитрна, потписивао је своје конспиративне извештаје псеудонимом ”интелектуалац са терана”. О стању на Косову и Метохији овај „интелектуалац са теренаˮ  обавештавао је Команду трупа нових области Српске војске из 1913. и 1914. године, у Скопљу. Како се из његових мемоара види (Живот и рад Михаила Кијаметовића  учитеља и националног радника: 1882–1961), кријући се иза овог кодног имена, покушавао је да заштити себе и своју породицу од политичког прогона корумпираних среских и општинских начелника и полицајаца. Зашто су његови извештаји изазивали незадовољство међу локалним политичким и полицијским властима? Најбоље се може разумети, ако се оствари увид у део садржаја једног од контроверзнијих извештаја:

„… јер они никада ништа нису могли да виде, јер нису ишли на терен само када је било на селу у општини спремно печено прасе и доста пића, па су јели и пили и ништа друго ниси видели но да је све не може бити мирније. Они су тако сваког дана слали преко својих надлежних Министарству извештаје да је све мирно и добро и да ништа нема сумњиво”.

Михаило Кијаметовић у родном граду завршио је основну школу. Након једног разреда више основне у Приштини, прешао је у гимназију у Скопље, где је завршио шест разреда. Током гимназијских дана показао је свој национални дух, те је 1899. године ухапшен и затворен у злогласни затвор у Скопљу – Куршумли хан. Разлог за хапшења био је сукоб са бугарашким ученицима и наставницима бугарске егзархијске гимназије.

Након свршене гимназије, пребегао је преко границе у Краљевину Србију, где је завршио познату Учитељску школу у Алексинцу. Његов просветни и национални рад започео је 1904. године у Косовској Митровици, наставио се у Приштини а од 1906. распоређен је као учитељ у Куманову. Његов боравак у овом граду није дуго трајао због контраобавештајног рада непријатеља из редова ВМРО-а и османских власти.

Османске власти су снажно биле потпомогнуте аустроугарским мајором Триничеком. Његов званичан задатак био је да помаже реформу и модернизацију полиције, али је показао изузетну посвећеност у борби против организације „Српска одбрана“

Од почетка Кијаметовићевог ангажмана у Македонији, његову каријеру и рад можемо пратити паралелно са животом и радом Богдана Раденковића. Кијаметовић је преминуо 1961. године.

Фотото: Михаило Кијаметовић, пензионисани и одликовани учитељ у предвечерје Другог свeтског рата

Богдан Раденковић је први међу свим српским „интелектуалцима са терана“. Био је наставник у српској мушкој гимназији у Истанбулу и Скопљу, секретар Митрополије скопске, национални радник, обавештајац, четник, шеф српске националне организације „Српска одбрана“ за Стару Србију и Македонију, кандидат за рашко-призренског митрополита, иницијатор и оснивач организације „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“.

Историјске истине ради, организација „Црна рука“, под тим називом није постојала. У питању је организација „Уједињење или смрт“ формирана 1911. године у Београду, на иницијативу Богдана Раденковића.

Назив „Црна рука“ актуелизован је од стране политичко-пропагандне машинерије Николе Пашића и генерала Петра Живковића, којима је она, између осталог, сметала у реализовању бројних лукративних подухвата, наравно на штету националних и државних интереса.

Идеју за оснивање организације дао је Богдан Раденковић. Међутим, колико људи ван ужег академског круга у Србији зна за ову чињеницу? Питање је уопште да ли и у његовом родном Србовцу, знају колики је значај њиховог знаменитог земљака, којим се истини за вољу поносе и чија се спомен биста налази у Звечану. Можда ће неко поставити питање: да ли је могуће да неки малопознати Србин из околине Звечана покрене једну од најзначајних и најинтригантнијих националних организација? Један од могућих одговора је – да се то питање не поставља, из разлога, што се лик и дело Богдана Раденковића није нашло у средишту популарне културе и књижевности, као што се то нпр. десило са Драгутином Димитријевићем Аписом и Војиславом Танкосићем, који наравно у потпуности оправдано, заузимају значајно место у српској историографији, књижевности и култури.

Историографији познати, осталим друштвеним наукама несхватљиво и потпуно наопако – незанимљиви, а за ширу српску јавност готово непостојећи, то је усуд великог броја културних, просветних и националних радника са простора Старе Србије и Македоније. Они су били својеврсна културна, просветна и национална елита са периферије српског народа, у великој мери заслужни за значајна померања и усмеравања главног тока српске историје. У питању је плејада имена попут Давида Димитријевића, Саве Стојановића, Петра Костића, Дене Дебељковића, Глише Елезовића, Милана Чемерикића, Давида Парлића, Анђелка Нешића, Стојана Зафировића, Лазара Божовића, Михаила Кијаметовића, Стојана Капетановића, Рајка Вучића, Зарије Ђорића, Богдана Раденковића, Григорија Божовића, Јанићија Поповића и других Старосрбијанаца и Македонаца у Приштини, Призрену, Куманову, Скопљу, Прилепу, Битољу и Солуну.

У питању су људи, који су, уз огромне потешкоће отоманског поданства, сиромаштва, дискриминације, насиља, подозривости османских власти али и са друге стране ограниченог и ороченог поверења и поштовања појединаца из врха краљевских влада у Београду, успели да се образују, подреде своје животе и каријере просвети, култури и националном раду, те постану горостаси српске делатне националне идеје 20. века.

Не са намером да било кога од њих изоставимо или мање уважимо, овим чланком приближавамо читаоцима живот и рад две важне личности културне, просветне, политичке и националне борбе српског народа у Старој Србији и Македонији, а то су Богдан Раденковић и Михаило Кијаметовић. Њихове каријере биле су субординирано повезане. Наиме, Богдан Раденковић, као први човек српске организације у Старој Србији и Македонији био је директно надређен Михаилу Кијаметовићу, као једном од агилнијих људи на терену.

Српски историчари млађе генерације, као што су Урош Шешум, Милош Јагодић, Александар Растовић, Весна Зарковић али раније и Ђорђе Микић, ослањајући се на радове Станислава Кракова, Милана Васића, Григорија Божовића и др., успели су да у значајној мери разоткрију циљеве, структуру, чланство, резултате и последице деловања српске акције на југу. Организација је носила назив„Српска одбрана“,са Главним одбором у Београду, а Извршним у Врању. На самом терену, Главни одбор налазио се у Скопљу, и на његовом челу све време је био Богдан Раденковић. Док је наш други јунак Михаило Кијаметовић током 1906. године био на челу Одбора у Куманову. Кијаметовић убрзо постављен за секретара Извршног одбора у Врању и ту дужност је врши све до 1908. године.

Ко је у ствари био Богдан Раденковић?

Да ли је он био „трагични српски националистаˮ како га описује др Биљана Вучетић или „наш добри Попˮ како је говорио регент Александар Карађорђевић или „најпрегалачкији помагач и највернији јужно-србијански ослонац и тумач воље Србијеˮ, како је записао Григорије Божовић.

Све то, и још мало више. Заиста, у питању је био врхунски интелектуалац који је своје знање и образовање посветио делатној националној, културној и просветној мисији. Након свршенa три разреда основне школе у Косовској Митровици, школовање je наставио на Призренској богословији. Након Призрена, упућен је у срце Османског царства, у Истанбул, на Лицеј Галатасарај, где поред општег знања из друштвених наука, на сопствену иницијативу стиче правничко образовање.

Богдан Раденковић иако важан сам по себи, својим личним особинама, убеђењима, ставовима и делима, ипак није историјска случајност. Он је пажљиво одабран кадар српске владе. Наиме Савет Богословије је 1890. године дао предлог „Фонду Симе Андрејевића Игуманова“да се Богдан Раденковић упути на даље образовање у Истанбул, где би се бавио друштвеним наукама, а посебно да добро изучи турски, грчки и француски језик. Богдан је уз свог цимера Јована Шантрића, Пећанца, који је претходно живео у Бешикташу, учио грчки и турски језик а на Лицеју и француски језик. Албански је већ доста добро знао. Дакле, говоримо о човеку који је говорио албански, турски, француски и грчки језик. Истовремено је био школовани свештеник, учитељ и правник, а за то време и околност у којима је живео српски народ и више од интелектуалца.

Богдан Раденковић је рано започео свој просветно-национални ангажман. Наиме, у Истанбулу где је стицао образовање, од 1899. до 1901. године био је ангажован и као професор турског језика у цариградској Српској гимназији и као администратор Цариградског гласника. Након затварања Српске гимназије у Цариграду, 1901. године, Раденковић прелази на службу у скопску Српску гимназију, као професор турског језика.

Још као професор у гимназији Раденковић креће на терен по Македонији као школски ревизор. Паралелно са тим, током својих путовања он утврђује мрежу српских оперативаца на терену, успоставља контакте са кључним људима. Храбри Србе, убеђује егзархисте да се врате српској митрополији, издаје упутства шта и како радити на јачању српског интереса. Значајна историјска улога Богдана Раденковића било је његово учешће у решавању Колашинске афереиз 1901. године. Наиме, руски конзул у Скопљу Виктор Машков (Виктор Федорович Машков) повео је са собом Раденковића, као преводиоца и познаваоца прилика на терену, како би Руска империја била ефикаснија да помогне у решавању овог проблема.  

Богдан Раденковић својим делима утврђује феномен „интелектуалца са терена“, који своје образовање, ставља у службу људи и њихових свакодневних проблема, не обазирајући се притом на објективне опасности. Те опасности нису само теоријске претпоставке, изазови духа времена или наше националне хиперболе. Раденковић је због свог рада био на списку ликвидација организације ВМРО. Османске власти су у два наврата, у обавештајној сарадњи са ВМРО-ом покушале да инсценирају лажне судске процесе и тако се реше овог Србина, због чега је морао да напушта Скопље.

Интелектуалци са терена никада ништа нису радили самостално и индивидуално, организованост и заједница била је истовремено њихов и циљ и средство. Неко би можда рекао да то подсећа на бољшевичке колхозе и комуне или на јеврејске кибуце. Ипак, њихова склоност ка колективном била је сразмеран одговор на све мањкавости српске породичне задруге с једне стране или потпуне атомизованости с друге. У том смислу, од најранијих дана Раденковић је заговарао формирање друштава, културно-просветних организација, црквених фондова, месних фондова солидарности итд.

Идентичне идеје налазимо и код Михаила Кијаметовића, што је доказ континуитета и институционализованости рада српске организације. Кијаметовићеви мемоари потврђују да учитељску службу у Косовској Митровици, Приштини и Вучитрну обавезно прати и успостављање недељно-празничних школа, уметничких и музичких друштава, као и предлози за формирање црквених и месних фондова, економских колектива за откуп и складиштење робе.

У периоду од 1903. до 1908. године, као секретар Скопске митрополије и први човек „Српске одбране“ у Скопљу, Раденковић прати, организује и извештава Краљевину Србију о свему што се дешава на терену. То је било могуће само уз помоћ људи какав је био Михаило Кијаметовић. Као правник, Раденковић је сачинио Правилник Српске одбране, формални документ којим су се користили сви одбори, и варошки и горски [Вучетић, 2018: 86]. Да је заиста било тако записао је и заслужни српски дипломата, српски конзул у Скопљу Михаило Г. Ристић:

„…Богдан је поштено рећи био све и сва у овом раду”.    

Кључни моменат и година укрштања наше двојице јунака је 1906, када Раденковић позива Кијаметовића у Скопље. Раденковић га шаље у Куманово. За јавност Кијаметовић је учитељ, а за српску ствар шеф одбора „Српске одбране“ за Куманово. Њих двојица имају одличну сарадњу и током 1911. и 1912. године када је дошло до албанских побуна против „младотурака“, где прате ситуацију, обавештавају Београд и раде на припреми за оно што је уследило октобра 1912. године – ослобођење.

У међувремену, Богдан Раденковић 1908. и 1909. године постаје председник прве легалне, српске политичке странке, под именом Српска демократска лига, која је формирана у Скопљу. Учествује у успостављању новинског листа „Вардар“, важног историјског извора и чувара духа времена. Верно спроводећи политику Краљевине Србије, Раденковић улази у сукобе са митрополијом и значајним бројем српских „интелектуалаца са терена“, који су имали другачије мишљење. Међутим, и сâм Раденковић схвата да постоје велики пропусти у званичној политици Србије, и да то има озбиљне последице по српски народ. Последично, у периоду 1908–1911. одржава контакте са официрима Драгутином Димитријевићем, Војиславом Танкосићем, Љубом Вуловићем, Велимиром Вемићем и др.

На једном од састанака у Хотелу „Москва”, Раденковић је иницирао формирање националне организације. Његова идеја је била да се настави са оружаном борбом и снажнијом подршком српском народу, као што се радило у периоду између 1903. и 1908. године. Ова идеја и познанства, коштала су живота Богдана Раденковића, који је 1917. године ухапшен и на Солунском процесу осуђен као„црнорукац“ и саучесник у издаји. Као последица нелечене туберкулозе која се у затворској ћелији само погоршала, хитно је пребачен у солунску болницу где је убрзо и преминуо. Прерана смрт није дала шансу за евентуално помиловање иако му је казна већ била преполовљена. Сахрањен је на српском војничком гробљу али се не зна тачна локација његове гробнице.

Михаило Кијаметовић је избегао ову судбину, због заробљеништва 1916. године у аустроугарском логору Нежидер. Мајор Љуба Вуловић, најозлоглашенији црнорукац и дугогодишњи члан Српске одбране на позицији официра за унутрашњу безбедност у свом последњем писму упућеном Тодору Михаиловићу, 25. јуна 1917. године, помиње Михаила Кијаметовића:

„…Када се вратиш ако Бог да у Отаџбину слободну и уједињену поздрави ми много ако их затекнеш живе, проту Анђелка и друге пријатеље из Косовске Митровице а нарочито Кијаметовића у Вучитрну. Реци им да сам их се на последњим часовима својим сетио као мојих пријатеља”.

Љубомир Љубо Вуловић, артиљеријски мајор Српске војске, Солун 1917. године.

Фото: Породична задруга Раденковића 1902. године, Богдан Раденковић са фесом стоји и првом реду [Вучетић, 2018: 22;лична архива]

ЦИТИРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Аздејковић, Милош и Јовица Бојиновић (2023). Мајор Војислав Танкосић. Београд: Медија центар Одбрана.

Вучетић, Биљана (2018). Богдан Раденковић судбина једног српског националисте. Београд: Историјски институт Београд.

Зарковић, Весна С. (2021). Улога Исе Бољетинца у Колашинским догађајима 1901. године. Баштина, 53: 381–396. [https://doi.org/10.5937/bastina31-31184]

Кијаметовић, Михаило (2025). Живот и рад Михаила Кијаметовића учитеља и националног радника (1882–1961). Приредили: Марко Марковић, Немања Димитријевић, Стефан Филиповић. Приштина–Чаглавица: Архив Косова и Метохије.

Микић, Ђорђе (2013). Политички крај Турског царства на Балкану и отомански Срби. Насилни и необављени партламентарни избори 1912. Бањалука: Независни универзитет Бањалука.

Текст ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ СА ТЕРЕНА аутора Стефана Филиповића, објављен је у „Видовданском гласнику“