INTELEKTUALCI SA TERENA: Mihailo Kijametović i Bogdan Radenković

Istoriografiji poznati, ostalim društvenim naukama neshvatljivo i potpuno naopako – nezanimljivi, a za širu srpsku javnost gotovo nepostojeći, to je usud velikog broja kulturnih, prosvetnih i nacionalnih radnika sa prostora Stare Srbije i Makedonije. Oni su bili svojevrsna kulturna, prosvetna i nacionalna elita sa periferije srpskog naroda, u velikoj meri zaslužni za značajna pomeranja i usmeravanja glavnog toka srpske istorije.

Naslov „Intelektualci sa terena“ čitaocu može zazvučati kao naslov neke potencijalno popularne televizijske serije, svakako kontroverzne, o protagonistima „Crne ruke“ koji bivaju tumačeni i interpretirani, bolje reći zloupotrebljeni u popularnoj kulturi. To svojevrsno rabljene „crnorukaca“ uvek je imalo svoje specifičnosti u odnosu na potrebe duha vremena, glavnog toka ideološke postavke političkih elita, istorijskog revizionizma i na kraju dramaturških, estetskih i drugih X-faktora savremene filmske umetnosti.

Odakle sintagma „intelektualci sa terenaˮ?

Mihailo Kijametović, učitelj, obaveštajac i nacionalni radnik iz Vučitrna, potpisivao je svoje konspirativne izveštaje pseudonimom ”intelektualac sa terana”. O stanju na Kosovu i Metohiji ovaj „intelektualac sa terenaˮ  obaveštavao je Komandu trupa novih oblasti Srpske vojske iz 1913. i 1914. godine, u Skoplju. Kako se iz njegovih memoara vidi (Život i rad Mihaila Kijametovića  učitelja i nacionalnog radnika: 1882–1961), krijući se iza ovog kodnog imena, pokušavao je da zaštiti sebe i svoju porodicu od političkog progona korumpiranih sreskih i opštinskih načelnika i policajaca. Zašto su njegovi izveštaji izazivali nezadovoljstvo među lokalnim političkim i policijskim vlastima? Najbolje se može razumeti, ako se ostvari uvid u deo sadržaja jednog od kontroverznijih izveštaja:

„… jer oni nikada ništa nisu mogli da vide, jer nisu išli na teren samo kada je bilo na selu u opštini spremno pečeno prase i dosta pića, pa su jeli i pili i ništa drugo nisi videli no da je sve ne može biti mirnije. Oni su tako svakog dana slali preko svojih nadležnih Ministarstvu izveštaje da je sve mirno i dobro i da ništa nema sumnjivo”.

Mihailo Kijametović u rodnom gradu završio je osnovnu školu. Nakon jednog razreda više osnovne u Prištini, prešao je u gimnaziju u Skoplje, gde je završio šest razreda. Tokom gimnazijskih dana pokazao je svoj nacionalni duh, te je 1899. godine uhapšen i zatvoren u zloglasni zatvor u Skoplju – Kuršumli han. Razlog za hapšenja bio je sukob sa bugaraškim učenicima i nastavnicima bugarske egzarhijske gimnazije.

Nakon svršene gimnazije, prebegao je preko granice u Kraljevinu Srbiju, gde je završio poznatu Učiteljsku školu u Aleksincu. Njegov prosvetni i nacionalni rad započeo je 1904. godine u Kosovskoj Mitrovici, nastavio se u Prištini a od 1906. raspoređen je kao učitelj u Kumanovu. Njegov boravak u ovom gradu nije dugo trajao zbog kontraobaveštajnog rada neprijatelja iz redova VMRO-a i osmanskih vlasti.

Osmanske vlasti su snažno bile potpomognute austrougarskim majorom Triničekom. Njegov zvaničan zadatak bio je da pomaže reformu i modernizaciju policije, ali je pokazao izuzetnu posvećenost u borbi protiv organizacije „Srpska odbrana“

Od početka Kijametovićevog angažmana u Makedoniji, njegovu karijeru i rad možemo pratiti paralelno sa životom i radom Bogdana Radenkovića. Kijametović je preminuo 1961. godine.

Fototo: Mihailo Kijametović, penzionisani i odlikovani učitelj u predvečerje Drugog svetskog rata

Bogdan Radenković je prvi među svim srpskim „intelektualcima sa terana“. Bio je nastavnik u srpskoj muškoj gimnaziji u Istanbulu i Skoplju, sekretar Mitropolije skopske, nacionalni radnik, obaveštajac, četnik, šef srpske nacionalne organizacije „Srpska odbrana“ za Staru Srbiju i Makedoniju, kandidat za raško-prizrenskog mitropolita, inicijator i osnivač organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao „Crna ruka“.

Istorijske istine radi, organizacija „Crna ruka“, pod tim nazivom nije postojala. U pitanju je organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ formirana 1911. godine u Beogradu, na inicijativu Bogdana Radenkovića.

Naziv „Crna ruka“ aktuelizovan je od strane političko-propagandne mašinerije Nikole Pašića i generala Petra Živkovića, kojima je ona, između ostalog, smetala u realizovanju brojnih lukrativnih poduhvata, naravno na štetu nacionalnih i državnih interesa.

Ideju za osnivanje organizacije dao je Bogdan Radenković. Međutim, koliko ljudi van užeg akademskog kruga u Srbiji zna za ovu činjenicu? Pitanje je uopšte da li i u njegovom rodnom Srbovcu, znaju koliki je značaj njihovog znamenitog zemljaka, kojim se istini za volju ponose i čija se spomen bista nalazi u Zvečanu. Možda će neko postaviti pitanje: da li je moguće da neki malopoznati Srbin iz okoline Zvečana pokrene jednu od najznačajnih i najintrigantnijih nacionalnih organizacija? Jedan od mogućih odgovora je – da se to pitanje ne postavlja, iz razloga, što se lik i delo Bogdana Radenkovića nije našlo u središtu popularne kulture i književnosti, kao što se to npr. desilo sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i Vojislavom Tankosićem, koji naravno u potpunosti opravdano, zauzimaju značajno mesto u srpskoj istoriografiji, književnosti i kulturi.

Istoriografiji poznati, ostalim društvenim naukama neshvatljivo i potpuno naopako – nezanimljivi, a za širu srpsku javnost gotovo nepostojeći, to je usud velikog broja kulturnih, prosvetnih i nacionalnih radnika sa prostora Stare Srbije i Makedonije. Oni su bili svojevrsna kulturna, prosvetna i nacionalna elita sa periferije srpskog naroda, u velikoj meri zaslužni za značajna pomeranja i usmeravanja glavnog toka srpske istorije. U pitanju je plejada imena poput Davida Dimitrijevića, Save Stojanovića, Petra Kostića, Dene Debeljkovića, Gliše Elezovića, Milana Čemerikića, Davida Parlića, Anđelka Nešića, Stojana Zafirovića, Lazara Božovića, Mihaila Kijametovića, Stojana Kapetanovića, Rajka Vučića, Zarije Đorića, Bogdana Radenkovića, Grigorija Božovića, Janićija Popovića i drugih Starosrbijanaca i Makedonaca u Prištini, Prizrenu, Kumanovu, Skoplju, Prilepu, Bitolju i Solunu.

U pitanju su ljudi, koji su, uz ogromne poteškoće otomanskog podanstva, siromaštva, diskriminacije, nasilja, podozrivosti osmanskih vlasti ali i sa druge strane ograničenog i oročenog poverenja i poštovanja pojedinaca iz vrha kraljevskih vlada u Beogradu, uspeli da se obrazuju, podrede svoje živote i karijere prosveti, kulturi i nacionalnom radu, te postanu gorostasi srpske delatne nacionalne ideje 20. veka.

Ne sa namerom da bilo koga od njih izostavimo ili manje uvažimo, ovim člankom približavamo čitaocima život i rad dve važne ličnosti kulturne, prosvetne, političke i nacionalne borbe srpskog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji, a to su Bogdan Radenković i Mihailo Kijametović. Njihove karijere bile su subordinirano povezane. Naime, Bogdan Radenković, kao prvi čovek srpske organizacije u Staroj Srbiji i Makedoniji bio je direktno nadređen Mihailu Kijametoviću, kao jednom od agilnijih ljudi na terenu.

Srpski istoričari mlađe generacije, kao što su Uroš Šešum, Miloš Jagodić, Aleksandar Rastović, Vesna Zarković ali ranije i Đorđe Mikić, oslanjajući se na radove Stanislava Krakova, Milana Vasića, Grigorija Božovića i dr., uspeli su da u značajnoj meri razotkriju ciljeve, strukturu, članstvo, rezultate i posledice delovanja srpske akcije na jugu. Organizacija je nosila naziv„Srpska odbrana“,sa Glavnim odborom u Beogradu, a Izvršnim u Vranju. Na samom terenu, Glavni odbor nalazio se u Skoplju, i na njegovom čelu sve vreme je bio Bogdan Radenković. Dok je naš drugi junak Mihailo Kijametović tokom 1906. godine bio na čelu Odbora u Kumanovu. Kijametović ubrzo postavljen za sekretara Izvršnog odbora u Vranju i tu dužnost je vrši sve do 1908. godine.

Ko je u stvari bio Bogdan Radenković?

Da li je on bio „tragični srpski nacionalistaˮ kako ga opisuje dr Biljana Vučetić ili „naš dobri Popˮ kako je govorio regent Aleksandar Karađorđević ili „najpregalačkiji pomagač i najverniji južno-srbijanski oslonac i tumač volje Srbijeˮ, kako je zapisao Grigorije Božović.

Sve to, i još malo više. Zaista, u pitanju je bio vrhunski intelektualac koji je svoje znanje i obrazovanje posvetio delatnoj nacionalnoj, kulturnoj i prosvetnoj misiji. Nakon svršena tri razreda osnovne škole u Kosovskoj Mitrovici, školovanje je nastavio na Prizrenskoj bogosloviji. Nakon Prizrena, upućen je u srce Osmanskog carstva, u Istanbul, na Licej Galatasaraj, gde pored opšteg znanja iz društvenih nauka, na sopstvenu inicijativu stiče pravničko obrazovanje.

Bogdan Radenković iako važan sam po sebi, svojim ličnim osobinama, ubeđenjima, stavovima i delima, ipak nije istorijska slučajnost. On je pažljivo odabran kadar srpske vlade. Naime Savet Bogoslovije je 1890. godine dao predlog „Fondu Sime Andrejevića Igumanova“da se Bogdan Radenković uputi na dalje obrazovanje u Istanbul, gde bi se bavio društvenim naukama, a posebno da dobro izuči turski, grčki i francuski jezik. Bogdan je uz svog cimera Jovana Šantrića, Pećanca, koji je prethodno živeo u Bešiktašu, učio grčki i turski jezik a na Liceju i francuski jezik. Albanski je već dosta dobro znao. Dakle, govorimo o čoveku koji je govorio albanski, turski, francuski i grčki jezik. Istovremeno je bio školovani sveštenik, učitelj i pravnik, a za to vreme i okolnost u kojima je živeo srpski narod i više od intelektualca.

Bogdan Radenković je rano započeo svoj prosvetno-nacionalni angažman. Naime, u Istanbulu gde je sticao obrazovanje, od 1899. do 1901. godine bio je angažovan i kao profesor turskog jezika u carigradskoj Srpskoj gimnaziji i kao administrator Carigradskog glasnika. Nakon zatvaranja Srpske gimnazije u Carigradu, 1901. godine, Radenković prelazi na službu u skopsku Srpsku gimnaziju, kao profesor turskog jezika.

Još kao profesor u gimnaziji Radenković kreće na teren po Makedoniji kao školski revizor. Paralelno sa tim, tokom svojih putovanja on utvrđuje mrežu srpskih operativaca na terenu, uspostavlja kontakte sa ključnim ljudima. Hrabri Srbe, ubeđuje egzarhiste da se vrate srpskoj mitropoliji, izdaje uputstva šta i kako raditi na jačanju srpskog interesa. Značajna istorijska uloga Bogdana Radenkovića bilo je njegovo učešće u rešavanju Kolašinske afereiz 1901. godine. Naime, ruski konzul u Skoplju Viktor Maškov (Viktor Fedorovič Maškov) poveo je sa sobom Radenkovića, kao prevodioca i poznavaoca prilika na terenu, kako bi Ruska imperija bila efikasnija da pomogne u rešavanju ovog problema.  

Bogdan Radenković svojim delima utvrđuje fenomen „intelektualca sa terena“, koji svoje obrazovanje, stavlja u službu ljudi i njihovih svakodnevnih problema, ne obazirajući se pritom na objektivne opasnosti. Te opasnosti nisu samo teorijske pretpostavke, izazovi duha vremena ili naše nacionalne hiperbole. Radenković je zbog svog rada bio na spisku likvidacija organizacije VMRO. Osmanske vlasti su u dva navrata, u obaveštajnoj saradnji sa VMRO-om pokušale da insceniraju lažne sudske procese i tako se reše ovog Srbina, zbog čega je morao da napušta Skoplje.

Intelektualci sa terena nikada ništa nisu radili samostalno i individualno, organizovanost i zajednica bila je istovremeno njihov i cilj i sredstvo. Neko bi možda rekao da to podseća na boljševičke kolhoze i komune ili na jevrejske kibuce. Ipak, njihova sklonost ka kolektivnom bila je srazmeran odgovor na sve manjkavosti srpske porodične zadruge s jedne strane ili potpune atomizovanosti s druge. U tom smislu, od najranijih dana Radenković je zagovarao formiranje društava, kulturno-prosvetnih organizacija, crkvenih fondova, mesnih fondova solidarnosti itd.

Identične ideje nalazimo i kod Mihaila Kijametovića, što je dokaz kontinuiteta i institucionalizovanosti rada srpske organizacije. Kijametovićevi memoari potvrđuju da učiteljsku službu u Kosovskoj Mitrovici, Prištini i Vučitrnu obavezno prati i uspostavljanje nedeljno-prazničnih škola, umetničkih i muzičkih društava, kao i predlozi za formiranje crkvenih i mesnih fondova, ekonomskih kolektiva za otkup i skladištenje robe.

U periodu od 1903. do 1908. godine, kao sekretar Skopske mitropolije i prvi čovek „Srpske odbrane“ u Skoplju, Radenković prati, organizuje i izveštava Kraljevinu Srbiju o svemu što se dešava na terenu. To je bilo moguće samo uz pomoć ljudi kakav je bio Mihailo Kijametović. Kao pravnik, Radenković je sačinio Pravilnik Srpske odbrane, formalni dokument kojim su se koristili svi odbori, i varoški i gorski [Vučetić, 2018: 86]. Da je zaista bilo tako zapisao je i zaslužni srpski diplomata, srpski konzul u Skoplju Mihailo G. Ristić:

„…Bogdan je pošteno reći bio sve i sva u ovom radu”.    

Ključni momenat i godina ukrštanja naše dvojice junaka je 1906, kada Radenković poziva Kijametovića u Skoplje. Radenković ga šalje u Kumanovo. Za javnost Kijametović je učitelj, a za srpsku stvar šef odbora „Srpske odbrane“ za Kumanovo. Njih dvojica imaju odličnu saradnju i tokom 1911. i 1912. godine kada je došlo do albanskih pobuna protiv „mladoturaka“, gde prate situaciju, obaveštavaju Beograd i rade na pripremi za ono što je usledilo oktobra 1912. godine – oslobođenje.

U međuvremenu, Bogdan Radenković 1908. i 1909. godine postaje predsednik prve legalne, srpske političke stranke, pod imenom Srpska demokratska liga, koja je formirana u Skoplju. Učestvuje u uspostavljanju novinskog lista „Vardar“, važnog istorijskog izvora i čuvara duha vremena. Verno sprovodeći politiku Kraljevine Srbije, Radenković ulazi u sukobe sa mitropolijom i značajnim brojem srpskih „intelektualaca sa terena“, koji su imali drugačije mišljenje. Međutim, i sâm Radenković shvata da postoje veliki propusti u zvaničnoj politici Srbije, i da to ima ozbiljne posledice po srpski narod. Posledično, u periodu 1908–1911. održava kontakte sa oficirima Dragutinom Dimitrijevićem, Vojislavom Tankosićem, Ljubom Vulovićem, Velimirom Vemićem i dr.

Na jednom od sastanaka u Hotelu „Moskva”, Radenković je inicirao formiranje nacionalne organizacije. Njegova ideja je bila da se nastavi sa oružanom borbom i snažnijom podrškom srpskom narodu, kao što se radilo u periodu između 1903. i 1908. godine. Ova ideja i poznanstva, koštala su života Bogdana Radenkovića, koji je 1917. godine uhapšen i na Solunskom procesu osuđen kao„crnorukac“ i saučesnik u izdaji. Kao posledica nelečene tuberkuloze koja se u zatvorskoj ćeliji samo pogoršala, hitno je prebačen u solunsku bolnicu gde je ubrzo i preminuo. Prerana smrt nije dala šansu za eventualno pomilovanje iako mu je kazna već bila prepolovljena. Sahranjen je na srpskom vojničkom groblju ali se ne zna tačna lokacija njegove grobnice.

Mihailo Kijametović je izbegao ovu sudbinu, zbog zarobljeništva 1916. godine u austrougarskom logoru Nežider. Major Ljuba Vulović, najozloglašeniji crnorukac i dugogodišnji član Srpske odbrane na poziciji oficira za unutrašnju bezbednost u svom poslednjem pismu upućenom Todoru Mihailoviću, 25. juna 1917. godine, pominje Mihaila Kijametovića:

„…Kada se vratiš ako Bog da u Otadžbinu slobodnu i ujedinjenu pozdravi mi mnogo ako ih zatekneš žive, protu Anđelka i druge prijatelje iz Kosovske Mitrovice a naročito Kijametovića u Vučitrnu. Reci im da sam ih se na poslednjim časovima svojim setio kao mojih prijatelja”.

Ljubomir Ljubo Vulović, artiljerijski major Srpske vojske, Solun 1917. godine.

Foto: Porodična zadruga Radenkovića 1902. godine, Bogdan Radenković sa fesom stoji i prvom redu [Vučetić, 2018: 22;lična arhiva]

CITIRANI IZVORI I LITERATURA:

Azdejković, Miloš i Jovica Bojinović (2023). Major Vojislav Tankosić. Beograd: Medija centar Odbrana.

Vučetić, Biljana (2018). Bogdan Radenković sudbina jednog srpskog nacionaliste. Beograd: Istorijski institut Beograd.

Zarković, Vesna S. (2021). Uloga Ise Boljetinca u Kolašinskim događajima 1901. godine. Baština, 53: 381–396. [https://doi.org/10.5937/bastina31-31184]

Kijametović, Mihailo (2025). Život i rad Mihaila Kijametovića učitelja i nacionalnog radnika (1882–1961). Priredili: Marko Marković, Nemanja Dimitrijević, Stefan Filipović. Priština–Čaglavica: Arhiv Kosova i Metohije.

Mikić, Đorđe (2013). Politički kraj Turskog carstva na Balkanu i otomanski Srbi. Nasilni i neobavljeni partlamentarni izbori 1912. Banjaluka: Nezavisni univerzitet Banjaluka.

Tekst INTELEKTUALCI SA TERENA autora Stefana Filipovića, objavljen je u „Vidovdanskom glasniku“