Јован Скерлић, један од највећих књижевних критичара поезије златног доба

Српски књижевни критичар и историчар књижевности Јован Скерлић, рођен је 20. августа 1877. године.

Рођен је у Београду у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену

Имао је супругу Клару и кћи Љиљану. оне су касније живеле у Француској.

Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад.

Скерлић је био професор Београдског универзитета, члан Српске краљевске академије, најутицајнији критичар свог времена. Дипломирао је на Великој школи у Београду и докторирао у Лозани.

Пресудно је утицао на српску литературу, борећи се за реализам и веродостојност књижевног дела. Прве радове је објавио је у сатиричним и социјалистичким листовима, а затим се виспреном критиком – често бескомпромисном и пресудитељском – најчешће оглашавао у „Српском књижевном гласнику“, који је од 1905. до 1907. уређивао са Павлом Поповићем, а потом сам до смрти 1914.

Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици — метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. У основним схватањима, његова критика проистиче из школе Богдана Поповића. Међутим, док је Богдан Поповић више полагао на артистичку, управо формалну вредност дела и укрштеним методама и средствима тражио освештана естетичка начела (догме), док је он, даље, поглавито тражио „уметност ради уметности“ и био мање-више аристократски равнодушан према социјалним, етичким и национално-политичким смеровима, Скерлић је, напротив, мање полагао на облик и изражајне вредности, а више на садржај и, као борбен дух, социјалан човек и национално-политички идеолог и духовни вођ једног поколења, био је више присталица утилитаристичке књижевности.

У његовој историји књижевности рђаво су прошли неки писци који су му били далеко својим темпераментом, социјалним и моралним схватањима, а сувише добро неки писци који су њему били драги због своје просветитељске и социјалне настројености.

Он је имао нарочито развијено историјско осећање да запази основне црте које карактеришу једну епоху или генерацију и да те црте разради, среди и представи. Исто тако, за оцену књига и писаца он је имао највише смисла за основне карактеристике у општим потезима и у томе се ретко преварио. Захваљујући тим особинама, он је могао не само да као књижевни критичар непрекидно и систематски прати развитак савремене предратне књижевности, већ и да изврши један огроман посао: да напише историју целокупне нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата. Тако је он васкрсао читава раздобља наше прошлости — 18. век, омладински романтичарски покрет, доба Светозара Марковића, затим многе већ заборављене писце, као Доситеја Обрадовића, Александра Сандића,Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића и друге. Доследан своме методу и радећи брзо и много, Скерлић је каткада пренебрегао да истакне многе уметничке танчине и да неке његове опште карактеристике о старијим писцима остану недовољно документоване.

Скерлић је нарочито освајао својим стилом, који се одликовао јасношћу, логичношћу и пластиком, али и ватреним заносом и крепкошћу. Његове студије о књигама су биле допадљивије и популарније од самих књига. Он је и о рђавим књигама писао сјајно. Његове оцене каткада личе на обрасце великих француских критичара, преливене у српски језик и примењене на српске писце и прилике. У своје доба, то је било чаробно као новина; један део великог Скерлићевог успеха лежи у томе.

Дела: расправе и студије „Поглед на данашњу француску књижевност“, „Уништење естетике и демократизација уметности“, „Француски романтичари и српска народна поезија“, „Српска књижевност у 18. веку“, „Омладина и њена књижевност“, „Историја нове српске књижевности“, „Јаков Игњатовић“, краће студије, критике и прикази сакупљени у девет томова под насловом „Писци и књиге“.

Повезани чланци

Back to top button