Никола Пашић

Један од најзначајнијих политичара у историји Србије и Југославије, оснивач и вођа Народне радикалне странке Никола Пашић умро је 10. децембра 1926. године. Први пут је био председник владе Србије 1891. године, а од 1903. саставио је 22. владе у време три краља: Александра Обреновића, Петра и Александра Карађорђевића. Био је шеф делегације на Версајској мировној конференцији 1919-20.

Никола Пашић, рођен 19. децембра 1845. године у сиромашној породици у Зајечару, био је значајна личност политичке сцене Србије током прве две деценије 20. века. Када је постао члан Народне скупштине, свој положај је искористио да, три године касније, оформи радикалну странку. Због планирања атентата на краља Милана, 1883. године осуђен је на смрт па је побегао у Аустрију и тамо остао у изгнанству све до 1889. године.

Када се вратио у Србију, његова политичка каријера је била пуна догађаја: године 1892. основао је прво министарство, а 1899. је био ухапшен због свађе с тадашњим краљем Александром Обреновићем. Четири године касније је повратио своју моћ када је династија Обреновића свргнута с власти, а уместо ње на престо дошао краљ Петар I, из династије Карађорђевић. Тако је Никола Пашић од 1903. до 1918. године вршио дужност премијера.

Године пре почетка Првог светског рата обележене су константним неслагањем Пашића и српске војске која је прилично бучно инсистирала на проширењу територије и јачању Србије у односу на остале земље из региона, што би захтевало одлучну, али агресивну спољну политику. Упркос првобитним неслагањима, Пашић је на крају ипак подржао ове захтеве и започео балканске ратове из 1912. и 1913. године. Након ових ратова, територија Србије се удвостручила.

Неколико тајних друштава, предвођених Црном руком, подржавало је тенденције војске за још већим проширењем. Вођа Црне руке, Драгутин Димитријевић, радио је за српску обавештајну службу, па је тако имао директну везу с Пашићем. Стога, када је 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип, представник Црне руке, извршио атентат на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда, Пашић је био осумњичен за саучесништво у том чину.

И дан данас постоје неслагања око тога да ли је Пашић заиста имао удела у овом убиству, али већина стручњака сматра да није. Постоје докази да је, када је чуо за планирање атентата, наредио да завереници буду ухапшени. Било како било, до хапшења ипак није дошло.

Аустроугарска, која је већ неко време била незадовољна дешавањима у Србији, видела је атентат на Франца Фердинанда као одличну прилику да нападне српску владу и да предузме казнене мере. Три недеље након атентата, Аустроугарска је поставила Србији ултиматум, за који је британски министар спољних послова Сер Едвард Греј рекао да никада није видео да једна независна држава другој упућује документ такве тежине. Аустроугарска је Србији дала рок од два дана за одговор на ултиматум, а Пашић је одговор саставио мајсторски.

Иако је схватио да је рат неизбежан и тражио уверење од Русије да ће испунити своје обећање и помоћи словенском народу, Пашић је послао одговор којим је прихватао практично све захтеве Аустроугарске, осим једног или два мања услова. Без обзира на то, Аустроугарска није хтела да попусти, па је тако Пашић успео у свом науму да за почетак рата окриви ту земљу, а не српску владу.

Иако су се од првог аустроугарског напада српски војници херојски одбранили, други напад, у јесен 1915. године отерао је српску владу и војску преко албанских планина на Крф. Када се нашао на Крфу, принц Александар, који је до тада био релативно попустљив, почео је више да управља и утиче на српску политику разилазећи се с Пашићем јер је имао визију о уједињењу словенских народа, којој се премијер супротстављао.

У јулу 1917. године Пашић је потписао Крфску декларацију путем које се сложио с уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, али је и даље желео да Србија остане независна, припајајући себи територије које су припадале пораженом Аустроугарском царству. Међутим, с падом аустроугарске владе 1918. године, Александар је имао главну улогу у одлучивању о српској држави након рата. Током новембра водио је преговоре који су 1. децембра 1918. године довели до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенца (која ће у октобру 1929. бити преименована у Југославију).

Никола Пашић је тада остао без своје некадашње моћи, али је ипак наступио на мировној конференцији у Паризу, на којој су учествовале земље победнице из Првог светског рата и као српски представник својој земљи обезбедио знатна територијална проширења.

За премијера је поново постављен 1921. године, као и 1924. године и на том положају је остао све до смрти 10. децембра 1926. године.

Повезани чланци

Back to top button