Nikola Pašić

Jedan od najznačajnijih političara u istoriji Srbije i Jugoslavije, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić umro je 10. decembra 1926. godine. Prvi put je bio predsednik vlade Srbije 1891. godine, a od 1903. sastavio je 22. vlade u vreme tri kralja: Aleksandra Obrenovića, Petra i Aleksandra Karađorđevića. Bio je šef delegacije na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919-20.

Nikola Pašić, rođen 19. decembra 1845. godine u siromašnoj porodici u Zaječaru, bio je značajna ličnost političke scene Srbije tokom prve dve decenije 20. veka. Kada je postao član Narodne skupštine, svoj položaj je iskoristio da, tri godine kasnije, oformi radikalnu stranku. Zbog planiranja atentata na kralja Milana, 1883. godine osuđen je na smrt pa je pobegao u Austriju i tamo ostao u izgnanstvu sve do 1889. godine.

Kada se vratio u Srbiju, njegova politička karijera je bila puna događaja: godine 1892. osnovao je prvo ministarstvo, a 1899. je bio uhapšen zbog svađe s tadašnjim kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Četiri godine kasnije je povratio svoju moć kada je dinastija Obrenovića svrgnuta s vlasti, a umesto nje na presto došao kralj Petar I, iz dinastije Karađorđević. Tako je Nikola Pašić od 1903. do 1918. godine vršio dužnost premijera.

Godine pre početka Prvog svetskog rata obeležene su konstantnim neslaganjem Pašića i srpske vojske koja je prilično bučno insistirala na proširenju teritorije i jačanju Srbije u odnosu na ostale zemlje iz regiona, što bi zahtevalo odlučnu, ali agresivnu spoljnu politiku. Uprkos prvobitnim neslaganjima, Pašić je na kraju ipak podržao ove zahteve i započeo balkanske ratove iz 1912. i 1913. godine. Nakon ovih ratova, teritorija Srbije se udvostručila.

Nekoliko tajnih društava, predvođenih Crnom rukom, podržavalo je tendencije vojske za još većim proširenjem. Vođa Crne ruke, Dragutin Dimitrijević, radio je za srpsku obaveštajnu službu, pa je tako imao direktnu vezu s Pašićem. Stoga, kada je 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip, predstavnik Crne ruke, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda, Pašić je bio osumnjičen za saučesništvo u tom činu.

I dan danas postoje neslaganja oko toga da li je Pašić zaista imao udela u ovom ubistvu, ali većina stručnjaka smatra da nije. Postoje dokazi da je, kada je čuo za planiranje atentata, naredio da zaverenici budu uhapšeni. Bilo kako bilo, do hapšenja ipak nije došlo.

Austrougarska, koja je već neko vreme bila nezadovoljna dešavanjima u Srbiji, videla je atentat na Franca Ferdinanda kao odličnu priliku da napadne srpsku vladu i da preduzme kaznene mere. Tri nedelje nakon atentata, Austrougarska je postavila Srbiji ultimatum, za koji je britanski ministar spoljnih poslova Ser Edvard Grej rekao da nikada nije video da jedna nezavisna država drugoj upućuje dokument takve težine. Austrougarska je Srbiji dala rok od dva dana za odgovor na ultimatum, a Pašić je odgovor sastavio majstorski.

Iako je shvatio da je rat neizbežan i tražio uverenje od Rusije da će ispuniti svoje obećanje i pomoći slovenskom narodu, Pašić je poslao odgovor kojim je prihvatao praktično sve zahteve Austrougarske, osim jednog ili dva manja uslova. Bez obzira na to, Austrougarska nije htela da popusti, pa je tako Pašić uspeo u svom naumu da za početak rata okrivi tu zemlju, a ne srpsku vladu.

Iako su se od prvog austrougarskog napada srpski vojnici herojski odbranili, drugi napad, u jesen 1915. godine oterao je srpsku vladu i vojsku preko albanskih planina na Krf. Kada se našao na Krfu, princ Aleksandar, koji je do tada bio relativno popustljiv, počeo je više da upravlja i utiče na srpsku politiku razilazeći se s Pašićem jer je imao viziju o ujedinjenju slovenskih naroda, kojoj se premijer suprotstavljao.

U julu 1917. godine Pašić je potpisao Krfsku deklaraciju putem koje se složio s ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je i dalje želeo da Srbija ostane nezavisna, pripajajući sebi teritorije koje su pripadale poraženom Austrougarskom carstvu. Međutim, s padom austrougarske vlade 1918. godine, Aleksandar je imao glavnu ulogu u odlučivanju o srpskoj državi nakon rata. Tokom novembra vodio je pregovore koji su 1. decembra 1918. godine doveli do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca (koja će u oktobru 1929. biti preimenovana u Jugoslaviju).

Nikola Pašić je tada ostao bez svoje nekadašnje moći, ali je ipak nastupio na mirovnoj konferenciji u Parizu, na kojoj su učestvovale zemlje pobednice iz Prvog svetskog rata i kao srpski predstavnik svojoj zemlji obezbedio znatna teritorijalna proširenja.

Za premijera je ponovo postavljen 1921. godine, kao i 1924. godine i na tom položaju je ostao sve do smrti 10. decembra 1926. godine.