Прича из Братиловца: Ако нема живота на најјужнијем српском прагу, неће бити среће ни у најсевернијем господском дому!

Према подацима Школске управе из Косовске Митровице, осам разреда основног образовања у нашој јужној покрајини похађа 9.200 ученика, док средње школе имају 4.200 ђака. У вртићима у српским срединама тренутно је 3.000 малишана, а ове године у први разред уписано нешто више од хиљаду првака. Иза ових бројева је село Братиловци код Косовске Каменице. У селу су остале само две српске породице. У школи – два ђака. Брат и сестра, Бојан и Бојана. 

У општини Косовска Каменица многа се села полако гасе. Стари  умиру у самоћи, углавном жељни деце и унука који су у потрази за сигурним послом, парчетом хлеба и безбедним животом давно отишли пут централне Србије или западне Европе.

Занимљивог назива, село Братиловце још увек живи захваљујући породици Ристић. И гле случајности, у Братиловцу су двојица браће Ристић једини житељи, а њихова деца једини ученици у школи у селу и у суседном Босцу.

На огњишту су остали Новица са својом породицом и његов тешко болестан брат. О имању своја два и братовљево четворо деце сада брину Новица и његова супруга.

„Мој брат болује од мултипле склерозе, живео је у Босцу, шест километара одавде али се вратио на породично имање. Сада живи у старој родитељској кући са мајком. Бригу о њему и деци водим ја“, говори Новица.  

Децу редовно колима развози до школе у Босцу и Косовској Каменици која је од села удаљена 10 километара. Бојана и Бојану не мора, њих двоје школу још увек уче у Братиловцу. Бојан први, а Бојана четврти разред. Догодине ће и она морати да путује до оближњег Босца, вели Новица.  

Село је богато шумом и водом, не и људима

Братиловце је смештено на долинским странама Рупишког Потока и на левој страни долине Фирићејског Потока. Опис положаја и села најбоље је дао наш велики антропогеограф и етнолог Атанасије Урошевић, додајући да је богато водом и окружено шумом.

Према српском попису из 1981. Братиловце је бројало 63 душе. До рата 1999. године у селу је живело 12 српских пордица, сада свега  две.  

„Прво немамо пут, друго нема посла, они који су остали живе од социјалне помоћи, и Албанци одлазе, ено тамо преко брда је Фирићеја, то је празно албанско село“, наставља причу Новица.

Асфалт је за мештане недосањан сан. До првих кућа води земљани пут са кога су кише давно спрале насут шљунак. Новица је сам довлачио камен и песак те насипао пут који је био проходан до првих снегова. Онда вода спере све и тако из године у годину све наново, јада се овај брђанин.

Подносио је, вели захтев за изградњу пута али у општини Каменица нису имали слуха за овај проблем.

Школа као болница из партизанских филмова

Зграда сазидана од блата и вешто наслаганог камена, више подсећа на старинску кућу из неких давних векова или болницу из партизнаских филмова него на школу.

У учионици школе „Десанка Максимовић“ наставник енглеског и брат и сестра: Бојан и Бојана Ристић. Обоје раде исти задатак на тему како су провели летњи распуст.

Немају много тога што би могли да напишу, нису се помакли из села. Бојана је похађала летњу школу са вршњацима из осталих српских средина коју је у Братиловцу организовала Хуманитрарна огранизација „Косовско Поморавље“.

Бојану је, како нам прича, најјачи утисак овог лета био рођендан код брата. Још у устима, каже, чува тај посебан укус домаће торте са пуно шлага.

„Имала је и куповна, али је она домаћа била много лепша и укуснија“, прича искрено малишан док се Бојана осмехује из задње клупе на ове братовљеве речи.

На часу физичког Бојан и Бојана играју стони тенис. У игри им помаже и учитељица Бојана Николић која се малом школском колективу недавно прукључила.

„Немамо баш пуно избора за игру када је час физичког васпитања али сналазимо се и осмишљамо разне игре како би се и забављали и у исти мах учили“, прича млада учитељица.    

У школи у Братиловцу пензију ће као помоћни радник дочекати и Живорад Трајковић. Ту је још петнаестак дана а онда ће, каже, место препустити неком млађем колеги.

„Ми стари морамо да идемо, млади долазе и тако у круг. Даће Бог да се ова школа не угаси, да буде и деце и посла за све али тешко“, говори Живорад али као да ни сам не верује својим речима.  

„Ја живим у сеседном селу Костадинцу, тамо смо остали нас четворо старих, нема детета ни једног. Село без деце нема будућност, дај Боже да се и овде одржи народ“, наставља причу брђанин.

Са сетом се сећа дана кад су села била пуна људи, торови пуни оваца, ливаде стогова сена, школа деце.

„У овој школи сам век провео, први дођем и кад је зима донесем дрва, заложим огањ да буде топло, донесем воду са бунара и напуним судове. Кад је лето бринем се да двориште буде уредно покошено. Сад нема ни траве, а нема ни деце да је газе“, прича Живорад док седи на дрвеној клупи испред школе и перорезом вешто деље парче дрвета.

Много је трпељивости и муке стало у године његовог живљења. Каже да се Срби са села баш и не сналазе у овим новим и долазећим временима.

Научен да живи од природе и у складу са њом, човек са села се толико и не разуме у високу политику. Његове поруке су једноставне, смислене али дубоке. Он вели, ако не буде никог на најјужнијем сеоском прагу, неће бити среће ни у најсевернијем господском дому.

Иван Миљковић