Priča iz Bratilovca: Ako nema života na najjužnijem srpskom pragu, neće biti sreće ni u najsevernijem gospodskom domu!

Prema podacima Školske uprave iz Kosovske Mitrovice, osam razreda osnovnog obrazovanja u našoj južnoj pokrajini pohađa 9.200 učenika, dok srednje škole imaju 4.200 đaka. U vrtićima u srpskim sredinama trenutno je 3.000 mališana, a ove godine u prvi razred upisano nešto više od hiljadu prvaka. Iza ovih brojeva je selo Bratilovci kod Kosovske Kamenice. U selu su ostale samo dve srpske porodice. U školi – dva đaka. Brat i sestra, Bojan i Bojana. 

U opštini Kosovska Kamenica mnoga se sela polako gase. Stari  umiru u samoći, uglavnom željni dece i unuka koji su u potrazi za sigurnim poslom, parčetom hleba i bezbednim životom davno otišli put centralne Srbije ili zapadne Evrope.

Zanimljivog naziva, selo Bratilovce još uvek živi zahvaljujući porodici Ristić. I gle slučajnosti, u Bratilovcu su dvojica braće Ristić jedini žitelji, a njihova deca jedini učenici u školi u selu i u susednom Boscu.

Na ognjištu su ostali Novica sa svojom porodicom i njegov teško bolestan brat. O imanju svoja dva i bratovljevo četvoro dece sada brinu Novica i njegova supruga.

„Moj brat boluje od multiple skleroze, živeo je u Boscu, šest kilometara odavde ali se vratio na porodično imanje. Sada živi u staroj roditeljskoj kući sa majkom. Brigu o njemu i deci vodim ja“, govori Novica.  

Decu redovno kolima razvozi do škole u Boscu i Kosovskoj Kamenici koja je od sela udaljena 10 kilometara. Bojana i Bojanu ne mora, njih dvoje školu još uvek uče u Bratilovcu. Bojan prvi, a Bojana četvrti razred. Dogodine će i ona morati da putuje do obližnjeg Bosca, veli Novica.  

Selo je bogato šumom i vodom, ne i ljudima

Bratilovce je smešteno na dolinskim stranama Rupiškog Potoka i na levoj strani doline Firićejskog Potoka. Opis položaja i sela najbolje je dao naš veliki antropogeograf i etnolog Atanasije Urošević, dodajući da je bogato vodom i okruženo šumom.

Prema srpskom popisu iz 1981. Bratilovce je brojalo 63 duše. Do rata 1999. godine u selu je živelo 12 srpskih pordica, sada svega  dve.  

„Prvo nemamo put, drugo nema posla, oni koji su ostali žive od socijalne pomoći, i Albanci odlaze, eno tamo preko brda je Firićeja, to je prazno albansko selo“, nastavlja priču Novica.

Asfalt je za meštane nedosanjan san. Do prvih kuća vodi zemljani put sa koga su kiše davno sprale nasut šljunak. Novica je sam dovlačio kamen i pesak te nasipao put koji je bio prohodan do prvih snegova. Onda voda spere sve i tako iz godine u godinu sve nanovo, jada se ovaj brđanin.

Podnosio je, veli zahtev za izgradnju puta ali u opštini Kamenica nisu imali sluha za ovaj problem.

Škola kao bolnica iz partizanskih filmova

Zgrada sazidana od blata i vešto naslaganog kamena, više podseća na starinsku kuću iz nekih davnih vekova ili bolnicu iz partiznaskih filmova nego na školu.

U učionici škole „Desanka Maksimović“ nastavnik engleskog i brat i sestra: Bojan i Bojana Ristić. Oboje rade isti zadatak na temu kako su proveli letnji raspust.

Nemaju mnogo toga što bi mogli da napišu, nisu se pomakli iz sela. Bojana je pohađala letnju školu sa vršnjacima iz ostalih srpskih sredina koju je u Bratilovcu organizovala Humanitrarna ogranizacija „Kosovsko Pomoravlje“.

Bojanu je, kako nam priča, najjači utisak ovog leta bio rođendan kod brata. Još u ustima, kaže, čuva taj poseban ukus domaće torte sa puno šlaga.

„Imala je i kupovna, ali je ona domaća bila mnogo lepša i ukusnija“, priča iskreno mališan dok se Bojana osmehuje iz zadnje klupe na ove bratovljeve reči.

Na času fizičkog Bojan i Bojana igraju stoni tenis. U igri im pomaže i učiteljica Bojana Nikolić koja se malom školskom kolektivu nedavno pruključila.

„Nemamo baš puno izbora za igru kada je čas fizičkog vaspitanja ali snalazimo se i osmišljamo razne igre kako bi se i zabavljali i u isti mah učili“, priča mlada učiteljica.    

U školi u Bratilovcu penziju će kao pomoćni radnik dočekati i Živorad Trajković. Tu je još petnaestak dana a onda će, kaže, mesto prepustiti nekom mlađem kolegi.

„Mi stari moramo da idemo, mladi dolaze i tako u krug. Daće Bog da se ova škola ne ugasi, da bude i dece i posla za sve ali teško“, govori Živorad ali kao da ni sam ne veruje svojim rečima.  

„Ja živim u sesednom selu Kostadincu, tamo smo ostali nas četvoro starih, nema deteta ni jednog. Selo bez dece nema budućnost, daj Bože da se i ovde održi narod“, nastavlja priču brđanin.

Sa setom se seća dana kad su sela bila puna ljudi, torovi puni ovaca, livade stogova sena, škola dece.

„U ovoj školi sam vek proveo, prvi dođem i kad je zima donesem drva, založim oganj da bude toplo, donesem vodu sa bunara i napunim sudove. Kad je leto brinem se da dvorište bude uredno pokošeno. Sad nema ni trave, a nema ni dece da je gaze“, priča Živorad dok sedi na drvenoj klupi ispred škole i perorezom vešto delje parče drveta.

Mnogo je trpeljivosti i muke stalo u godine njegovog življenja. Kaže da se Srbi sa sela baš i ne snalaze u ovim novim i dolazećim vremenima.

Naučen da živi od prirode i u skladu sa njom, čovek sa sela se toliko i ne razume u visoku politiku. Njegove poruke su jednostavne, smislene ali duboke. On veli, ako ne bude nikog na najjužnijem seoskom pragu, neće biti sreće ni u najsevernijem gospodskom domu.

Ivan Miljković