Приштина које више нема: Сва чика Иванова деца

Идеја чика Ивана Свјетова, о оснивању дечијих клубова ОУН се ширила по Југославији и у иностранству. Дечија организација УН у Приштини се такође шири, добија нове просторије, и нове и нове генерације дечака и девојчица, узраста између 9 и 12 година пролазе кроз њу и памте је.

Ивана Свјетова  деца су звала једноставно  – „чика Иван“

Генерације младих окупљао је најпре кроз извиђачко друштво које је он водио.

 Михајло Цанић, рударски инжењер у пензији, забележио је своје сећање:

„После толико година покушаћу да се сетим како смо упознали чика Ивана. Било је то 1956. или 1957. године. У Приштини је постојао извиђачки одред „Миладин Поповић“ и био је лоциран у једној бараци, на ивици велике рупе, где је касније изграђен хотел „Гранд“. Извиђачки одред водили су као старешине одреда, Иван Свјетов и Ратко Танасковић. Ја сам био дечак од 8 или 9 година и могао сам бити само „полетарац“ а то су деца која се припремају да буду извиђачи. Мене је тамо учланио старији брат, који је тада имао 14 или 15 година, али је био извиђач. Нас полетарце је водио чика Иван Свјетов и тако смо га упознали. Са њим смо ишли на излете и на логоровања. Љубав према деци се видела на његовом лицу и из радосних плавих, скоро сузних очију. Дружење са децом је био смисао његовог живота. То дружење је добро осмишљавао. У извиђачким активностима смо увек учили нешто ново али се и забављали кроз игру.

Од извиђачких активности, могу да се сетим шта смо учили: подизање шатора и то што брже, паљење ватре и то са прављењем пагоде изнад потпале, скупљање дрва за ватру, распознавање биљака и инсеката и др. Било је ту и такмичења – трка у врећама. Подразумева се да су се све те активности одвијале у летњем периоду у Грмији.

Ко је био чика Иван?

Иван Семјонович Свјетов (1902, село Смелоје, близу града Ромни, данас: Украјина, 1982, Приштина), истакнути руководилац скаутског-извиђачког покрета међу руском омладином у расејању. Током 1930-тих година – начелник Централне управе руских извиђача-појединаца у Европи. Део његовог архива, документа 1904–1941. година, похрањена су у Државном архиву Руске Федерације.

Највероватније је то био разлог да смисли нешто ново, да своје дружење са децом продужи током целе године, тако да је чика Иван Свјетов први у свету дошао на идеју да оснује Дечији клуб Организације уједињених нација (ОУН). Да ли је то било раније не знам али ја се сећам да сам после смотре извиђача на Палама, у јесен 1957. године био амбасадор Италије.

Ту годину посебно памтим јер нисам имао униформу, која је коштала 6000 динара ондашњих, па нисам могао да идем на Савезну смотру извиђача на Палама. Мом слабом сећању тражим помоћ из чланка објављеног у „Политици“ крајем 1957. године под насловом „ПЕТНАЕСТ ПРИШТИНСКИХ АМБАСАДОРА“ од дописника тог листа из Приштине, Косте Константиновића. Он у  чланку наводи да су иницијатори за оснивање прве дечије организације ОУН, Иван Свјетов и Ратко Танасковић. Прва организација основана је у Приштини а на савезној смотри на Палама, идеја је промовисана и прихваћена од многих извиђачких одреда из земље и чак и од извиђача из Пољске (Харцери), који су били на смотри у Палама.

Официрски дом, зграда у којем је био смештен Пионирски центар (данас порушена)

Те 1957. године када смо почели да се састајемо као чланови клуба УН, односно „амбасадори“, имао сам девет година. Састајали смо се повремено у његовој канцеларији у Градском комуналном предузећу, на адреси Лапска 26, где је он радио као књиговођа. После радног времена, његова канцеларија је била место наше и његове игре. Сваки амбасадор је имао кутију за формат 15⨯10,5 цм папира, на коме смо правили збирку сакупљених докумената. Он је обезбеђивао штампу коју смо ми прелиставали, папир, лепак и маказе, а ми смо сакупљали интересантне наслове везане за земљу коју представљамо и правили месечне извештаје.

О томе смо причали, а он је са нама дискутовао и тако смо кроз игру научили много о земљи коју представљамо и о земљама које представљају наши другови и другарице. У то време је био популаран језик есперанто и наравно чика Иван је увео и часове есперанта као будућег међународног језика споразумевања. Сећам се да нас је учио много чему. Тако смо сви имали задатак да обавимо први одлазак у пошту. Подстицао је преписку са члановима извиђача из других крајева.

Мој друг и комшија Драган Ђорђевић, амбасадор Белгије, имао је друга Војтеха из Пољске, кога је упознао на смотри у Палама и са њим се дописивао. Сећам се и Миралема Мирчета Хаџибулића, који је био амбасадор Гане.

Чика Иван је свој новац трошио на наше активности, не заборављајући и стално награђивање књигама, које је он куповао и наменски поклањао члановима клуба УН.

Ми смо били деца на одређено време, јер већ 1960. године моја група престаје да посећује клуб а нека нова деца настављају да примају чика Иванову љубав према деци.

У туђој земљи, на туђем језику, он је нашао смисао свог живота да се дружи са децом на нашу велику срећу и корист. Сада када размислим, и то је зрело осмислио што је децу тог узраста између девет и дванаест  година имао за своје дружење. Након дванаесте године старости, наша дечја интересовања се расипају на друге стране. Идеја чика Ивана Свјетова, о оснивању дечијих клубова ОУН се ширила по Југославији и у иностранству. Дечија организација УН у Приштини се такође шири, добија нове просторије, и нове и нове генерације дечака и девојчица, узраста између 9 и 12 година пролазе кроз њу и памте је.

Вања Денисенко, професор на Грађевинском факултету, памти да је као дечак од десетак година био на сусрету извиђача Југославије у Новом Саду.

Први генерални секретар Дечје организације ОУН био је Мурис Хаџибулић, касније универзитетски професор. Не зна се тачно када се Клуб уселио у зграду Пионирског центра.

 Пионирски центар налазио се у згради некадашњег Официрског дома, а након укидања пионирске организације у ту зграду уселила се Телевизија Приштина. Ова лепа дечја установа имала је уређену библиотеку, велику салу у којој су приказивани цртани и први играни филмови Соје Јовановић, просторију у којој су вежбали глумци дечјег аматерског позоришта и још неке канцеларије. Ходник је био осликан Дизнијевим ликовима „Снежана и седам патуљака“. У пространом парку биле су постављене дрвене кућице, а на бетонираном делу љуљашке и клацкалице. У зимском периоду бетонска плоча претварала се у клизалиште. Сличуге су се канапом везивале преко зимских ципела.

Соба у којој су деца упознавала свет имала је дубоки прозор који је гледао на пијацу. Али поглед кроз тај прозор никога није занимао. Деца су била загледана у велики глобус и заставице многих земаља на орману.

Документарни филм о  овом клубу „Екселенције“ Здравко Велимировић снимио је 1966. године по сценарију Слободана Попића, позоришног писца и редитеља.

Када би смо се договорили коју ћемо земљу представљати, на глобусу смо је проналазили. Заставу и грб нацртали бисмо одмах после изворног назива земље. Једна половина свеске била је намењена за „своју земљу“, а друга половина за Уједињене нације и значајне појмове из општег образовања. Тако се о „својој земљи“ записало који је главни град, број становника, реке, значајне личности, како се каже „добар дан“, национална јела, обичаји и све друго што се у штампи могло наћи о тој земљи. Новине су биле главна литература. Сецкали су се текстови, фотографије и попуњавали такозвани „кључни појмови“. У општем делу свеске уписан је најпре датум оснивања ОУН, грб, број чланица, генерални секретар ОУН, седиште и Декларација о правима човека. УНИЦЕФ, УНЕСКО, ФАО, били су обавезни кључни појмови. Затим су се ређали кључни појмови из различитих области. Тако су деца већ са  десет година знала ко је Виктор Иго и Толстој, ко је Њутн, Ајнштајн и Гутемберг, колико је висок Ајфелов торањ, кроз које земље протиче Дунав, шта су икс зраци, шта је есперанто, а шта дикција.

После седамдесет пет првих кључних појмова полагало се за Прву гранчицу мира. Чика Иван и још један старији члан клуба печатом и потписом оверавали су познавање општих појмова из културе. Друга гранчица мира полагала се након сто уписаних и упамћених појмова. Обзиром да су деца ту проводила време данима и листала свеске, додавали наслове из новина и слике, није било тешко памтити… Трећа грачица мира била је заправо обрађена једна тема, као мали магистарски рад. Прва је полагала наша другарица Беса Хаџија у новоотвореној горњој сали биоскопа „Омладина 2“. Тема је била Месец. Детињом логиком и доступним сазнањима, цртала је месечеве мене, објашњавала дан и ноћ, све до астрономских података. Било је свечано са пуно публике и телевизијских екипа. Чика Иван је седео негде у публици и његове плаве очи светлуцале су сузама ганућа.

Тада су деца већ имала светло сиве униформе (девојчице сукње а дечаци панталоне), блузе са џеповима, у истој боји беретке са плавим амблемом УН и плавом краватом.

Већ 1970. године Весна Милић, Беса Хаџија, Намик Хоти и Сузана Ковачевић путовали су за Париз у УНЕСКО. Дечји клуб из Приштине регистрован је као први такав клуб у свету при Уједињеним нацијама у Њујорку. У то време, Клуб је посетио високи представник Уједињених нација Али Кхалил. Председник је био из Бурме, господин У Тант.

Чика Иван је са пуно љубави окупљао децу. Увек је било топлог чаја и неког кекса у току зиме. Малишани су седели окупљени  око „краљица пећи“ у којој је пуцкетала ватра и маштали о будућим срећнијим, богатијим временима. Чика Иван им је био учитељ, васпитач и пријатељ. При крају основне школе давао је „ветар у леђа“ и сачекивао нове генерације. Преко лета, и ове генерације чика Иван је водио у Грмију, али су деца боравила у згради Дечјег одмаралишта. Он је спавао у шатору.

Све до  1982. године  смењивале су се генерације малишана и дружиле се под окриљем овог племенитог старца. Деца из клуба свих генерација испратила су га на вечни починак на брдо Драгодан, на православно гробље.

Чика Иван није говорио о себи. Деца га заправо ништа нису ни питала. Говорио је „Ја сам грађанин света“. Одликовање које је примио од Тита стајало је у стакленом делу витрине, ту у Клубу. Није марио за то, као ни за оне похвале, захвалнице, дипломе у плишаним ролнама које су стајале на витрини.

Био је необична појава наш чика Иван. Испод белих дугачких обрва жмиркале су водњикаве бистро плаве очи, писао је нечитко, тако да је често и сам одгонетао шта је написао. Увек је носио гумене чизме, био је висок и сувоњав старац. Није се жалио на болести. Имао је супругу Марију, Рускињу. Њена ћерка из првог брака живела је у Новом Саду. Она га је отпратила на последње путовање заједно са бројном његовом децом.

Ништа не знамо из његове биографије, на жалост. Немамо чак ни његову фотографију.

Аутор овог текста постала је члан Клуба 1965. године, као амбасадор Чехословачке. Као успомену на чика Ивана чува књигу „Роман без лажи“ Анатолија Мариенгофа, без посвете.

(извод из књиге у штампи „Руси, Космет и време“ Радмиле Тодић Вулићевић)

Радмила Тодић Вулићевић је рођена у еснафској породици у Приштини као прва од три кћери познатог приштинског берберина Спасе Тодића. Иако по образовању дипломирани економиста, књижевност ју је одувек привлачила. Аутор је седам књига, збирки песама и прича за децу. Написала је монодраму „Митра косовачка“ , а књига „Косово и Метохија имање и немање“ преведена је на енглески и италијански језик. Радмила је сарадник Биографског речника Матице српске из Новог Сада. Осим тога потписује сценарио и режију за неколико документарних филмова, од којих је један и награђен на Графесту – Фестивалу документарних филмова и сродних тв форми у Грачаници. Документарне форме које је реализовала сведоче о богатој традицији и обичајима косовских Срба али и тешким данима живота по доласку међународних војних снага на простору Косова и Метохије.   

Повезани чланци

Back to top button