Родољуб Чолаковић

Револуционар и књижевник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије Родољуб Чолаковић умро је у Београду 30. марта 1983. године.

Рођен је 7. јуна 1900. године у Бијељини. Потиче из једне од најбогатијих бијељинских грађанских породица тог доба. Основну и Нижу трговачку школу завршио је у родном граду, а Трговачку академију у Сарајеву. Потом је студирао на Високој комерцијалној школи у Загребу.

У револуционарни омладински покрет укључио се у раној младости. Када је децембра 1920. године, власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донела „Обзнану“, којом је забрањен рад КП Југославије и почео прогон комунистичких и радничких бораца, Чолаковић је с Алијом Алијагићем и другим младим комунистима основао организацију „Црвена правда“. Огорчени на „Обзнану“ као акт безакоња и насиља, они су сматрали да на терор треба одговарати терором, па су у свој програм унели и индивидуални терор као средство класне борбе, иако званична политика КПЈ никада није одобравала такав став. Они су 21. јула 1921. године у Делницама извели атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Атентат је извршио Алија Алијагић, а у њему је учествовао и Родољуб Чолаковић. Они су одмах потом ухапшени. Алија Алијагић је осуђен на смрт, а Чолаковић је на 12 година робије. Затворску казну је издржавао у Лепоглави, Сремској Митровици и Марибору.

На робији су организовали илегални „Црвени универзитет“, на којем се учило и преводило. Чолаковић је превео неколико дела класичног научног социјализма, међу којима и Лењинову „Државу и револуцију“, а заједно са Мошом Пијаде и Први том Марксовог „Капитала“. У Мариборском затвору се упознао са Јосипом Брозом, тада металским радником.

После изласка с робије, октобра 1932. године, обављајући задатке, које је преузео у договору с Јосипом Брозом и Радом Вујовићем, извесно време је боравио у Бијељини, а затим у Загребу и Београду. Почетком 1933. године, био је присиљен да емигрира, јер му је због сталног надзора полиције било онемогућено да обавља партијске задатке.

По налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез, и у Москви завршио „Међународну лењинску школу“. Касније је био укључен и у партијски рад у Москви, који су сачињавали истакнути југословенски комунисти.

Обављајући функцију члана најужег руководства КПЈ, Чолаковић је од септембра до новембра 1937. године боравио у Шпанији, где је у то време био грађански рат. Крајем децембра исте године, Јосип Броз Тито га је упутио да обави важне задатке с партијским руководствима у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Због ситуације која је владала у руководству КПЈ и кризе њеног положаја у Коминтерни, из Коминтерне је стигао налог да се Родољуб Чолаковић избаци из руководства КПЈ. Међутим, Тито је Чолаковића задржао у руководству све до марта 1938. године.

После повлачења из политичког живота, Чолаковић се посветио писању. У том периоду је написао и књигу „Кућа оплакана“ у коме је описао живот, страдање и борбу комуниста у затворима Југославије. Радио је и у партијским и другим листовима, а у договору с Јосипом Брозом, маја 1939. године, прешао је на партијски рад у земљи. Како би се легализовао, пријавио се полицији и био ухапшен. После пола године проведене у притвору и судског процеса, крајем фебруара 1940. године ослобођен је због недостатка доказа и протеран у родно место.

Током 1940. и 1941. године, по налогу ЦК КПЈ, поново је укључен у рад партијског руководства, најпре у одељењу за Агитацију и пропаганду Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом и у редакцији листа „Борба“, која је требало да буде покренут средином 1941. године.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, био је један од организатора оружаног устанка у Србији и Босни и Херцеговини. Као један од чланова Главног штаба НОП одреда Србије, на почетку устанка, јула 1941. године, напустио је окупирани Београд и отишао у Шумадију. Током боравка у Шумадији, обилазио је и учествовао у организовању и учвршћивању појединих партизанских одреда; помагао је њиховим Штабовима у организовању војног и политичког живота јединица, као и у организовању акција.

 На Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а. Године 1943. био је један од оснивача и први уредник „Ослобођења“.

После ослобођења Југославије, вршио је одговорне дужности у државном и политичком животу Народне Републике Босне и Херцеговине и Федеративне Народне Републике Југославије.

Умро је 30. марта 1983. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.