Срби из Тиринца: Сви који су могли изневерили су овај народ, једино црква није!
„Док има цркве биће и села и људи“, говоре Срби из Тиринца, маленог засеока смештеног у побрђу Косовске Кеменице, на крајњем истоку Косова и Метохије, недалеко од административне линије са централном Србијом. Као посед Бранковића, Тиринце се помиње још у средњем веку, а у турском попису забележено је да је бројало 19 домаћинстава. Данас је у селу толико људи. Не очајавају, боре се и живе. Сеоску славу Свети Цар Коснтантин и царица Јелена дочекују поносно са новим звоником и гостопримницом крај цркве те новим асфалтним путем до села. Коначно су, кажу, дочекали да и то „чудо“, после толико година стигне до њихових кућа.
Падине, Гложје, Ровиште, Шевар, Златановићи, имена су засеока разбацаних по околним брдима изнад села Тиринца. Ту, где је некада живот бујао, данас одјекује тишина празних дворишта, урушених амбара и штала, запарложених имања.

Воћњаци се боре да их шибље не надвлада.
Би они да рађају ал’ ко да убере плод? Ко да се вера по дрвћу, ко да ломи гране? На улазу у сабласно празно село угледах старију жену, журила је за стадом коза које беху резмилеле по ливади подно пустог села. Рече да се зове Верица и да са оцем, двојицом браће и снахом живи ту… иза брда.
„Никој нема овде, сви се одселили у Србију, у Алексинац живе“, говори жена која је већ добро начела шесту деценију.

Питам чије су козе и колико броји стадо?
„Козе су на моју браћу Милана и Зорана. Несу ни мало, 26 козе и 27 јарети чувам, све по трење и шуму терам, мора човек да ради и да се мучи“…
Верица похита за стадом, а мени не преоста друго него пут под ноге, па у засеок иза брда, ту где рече да јој живе браћа. Преко брега па кроз тек посејан кукуруз и за трен се нађох на имању Зорана Крстића.
Питам га за пуст засеок иза брега.
„Има једно 15 кућа, све су празне, сви се одселили“, потврђује Зоран оно што ми је пре само десетак минута испричала Верица.
„Ту је живело сто и више људи, сећам се у неким породицама је било и по шест седам чланова, неки су се у Алексинац одселили, неки за Београд, никој не долази имања да обилази, такој стоји пусто“, прича Зоран.
Придружује се и Зоранов отац Слободан. Добрано крцка седму деценију али је виталан и ведрог духа…
„Слуша ли син?“ – питам старца.
„Чује“ – одговара мудро кроз осмех…
У вашем селу има живота, посејали сте њиве, имате и пластеник, башту, борите се – кажем.
„Морамо, чувамо стоку, обрађујемо земљу. Човек док је жив мора да се бори“, говори старац гласом који га одаје да се одавно помирио са судбином човека са села који увек једнако помирљивим тоном одговара када га питају да ли се уморио од тешког посла.

По српском админитртивном разграничењу, село Тиринце припада општини Косовска Каменица. По косовском, општини Ново Брдо, које је одавде удаљено око 8 километара.
Осим осећаја да негде и неком припадају, локална самоупрва овим људима друго ништа и не значи. Да је другачије било не би четврт века од бомбардовања чекали да добију пут до свог засеока. Али не љуте се они на општинске чиновнике. Чак су и срећни и захвални што им је пут стигао у село.
„У селу нас има четири куће, то су Златановићи, Васићи и ми Крстићи. Захвални смо што смо добили овај пут. Насипали га, а сад чекамо да буде и асфалт. Лакше је сад и за нас и за децу, пут много значи. Одма други услови и креће се човек мало боље “, говори Слободан Крстић.
Крстићи су најбројнија породица у Тиринцу, поседују неколико хектара земље и живе од сточарства.
„Синови се баве сточарством, имамо краве, козе, свиње, кокошке“, говори Слободан а Зоран га допуњује.
„Осам крава имамо, две јунице и једног бика“, реферише Зоран, а онда и додаје: „ Шталу немамо, стоку смо сместили по туђим шталама. Можда би мало и проширили стадо али немаш услови“, жали нам се…

У средњем веку овде су били поседи Вука Бранковића, а турском дефтеру забележњно је 19 домаћинстава. Осамдесетих година 20. века број становника достиже 160, а данас их је двадесетак. Одавде се одлази али се имања не продају, тврде мештани.
„Овде у ово село постоји неки ред. Ако ми он дође, онда ја мора да се иселим. Немам ја будућност ту. Не дамо да овде уђе неко са стране“, прича Зоран.
Крстићи, са двоје унучади у још два малишана у комшилуку једини су подмладак у селу. То даје наду и веру као и црква која се уздиже на брду изнад села. Крај ње је сазидан звоник. Када звони нека се далеко чује, кажу мештани који се с усхићењем припремају за сеоску и храмовну славу Цар Констатнин и царица Јелена.

Надају се госитма са свих страна а тада ће бити освештани и звоник и нова гостопримница крај њега, поносно истиче Ненад Николић из суседног Божевца.
„У септембру прошле године почели смо да правимо гостопримницу и она је сад готова, ту у црквеној порти приводимо крају и радове на бини, када нам дођу културно уметничка друштва да наступају, а ту је и чесма. На све смо мислили“, хвали се Ненад.
Новац је брзо пркупљен што од прилога мештана што од дијаспоре.
„Модраг Насковић Нале је у Швајцарској организвао донаторске вечери али су и људи одавде у сваком тренутку били спремни да дају за цркву“, прича Ненад Николић.
За празник Цара Константина и царице Јелене на литургију ће Србе из околних села да позизва звоно. Доћи ће са разних страна, очекују и митрополита да освешта нови звоник и гостопримницу.
„Има да ударамо у звоно да се чује све до Врања и Софије ако треба“ и коло има да се заигра и песма има да се чује, горди се Ненад Николић, .
Где је црква ту је и село, говоре овдашњи Срби из Терица а Ненад Николић мудро додаје:
„Сви који су могли да изневере овај су народ изневерили, једино црква није, а то за нас значи много, у остали се не уздамо…“, рече Ненад Николић, дохвати се чекића и поче да закива ексере на даскама и тако ојачава конструкцију будуће бине у црквеној порти на коју ће бити изливен бетон.
Репортажу из Тиринца, послуштајете ОВДЕ:
Иван Миљковић



