Стефан Урош III – Стефан Дечански, многострадални српски краљ

Српски краљ Стефан Дечански Немањић, син краља Милутина је 6. јануара 1322. Крунисан у манастиру Жича.  Током владавине до 1331. године победио је војску босанских феудалаца, Бугаре код Велбужда (1330) и осигурао превласт над Македонијом. Збацио га је с престола син Душан. Умро је под неразјашњеним околностима у заточеништву у Звечану. Подигао је манастир Високи Дечани.

Седамдесет дана од смрти краља Милутина, до 6. I 1322. године, тј. до крунисања Стефана Дечанског, протекло је у борбама претендената за престо Србије. Краљ Милутин је у натпису иконе поклоњене Барију 1319. године за наследника поменуо свог сина Константина, коме је, вероватно, био поверио Зету, 1320. године. Стефану је дао на управу Будимље.

Немири који су избили непосредно после смрти краља Милутина, изражени већ за време преноса његових моштију у Бањску, користи Драгутинов син Владислав да се ослободи затвора. Отишао је прво на своје поседе, потом у Угарску. После смрти брата Уроша, Владислав претендује на круну целе Србије. Стефаново објављивање да је прогледао имало је улогу чуда. Он се, потискујући претенденте, крунисао за краља Србије 6. I 1322. године. Након крунисања дошао је у сукоб са полубратом Константином.

   О Константину има врло мало података. Зна се за његов покушај да оспори ваљаност Стефановог крунисања и одбијање да буде братовљев савладар. Погинуо је у боју против брата. Сахрањен је у цркви Звечанског града. Краљ Стефан је одмах по ступању на престо, именовао свог сина Душана „младим краљем“  доделивши му на управу Зету.

 Бракови краља Стефана Дечанског су, као и његовог оца, били подређени политици. Смрт жене, Бугарке Теодоре (са краљем је делила све тешкоће, и цариградско изгнанство, сахрањена је у манастиру Бањској), одмах по преузимању круне, дала му је могућност за поновне контакте Србије са Западом. Краљ је женидбом желео да се веже са кућом Анжујаца да би се тако обезбедио са Запада. Имао је у виду и то да су још остали нерешени конфликти са краљем Владиславом. Преговори су вођени са Филипом Тарентским. Као могућа Стефанова жена предвиђена је Филипова кћерка Бланка. Папа Јован XXII (1316-1322) је писао Стефану 1323. године да он предходно мора са својим народом прећи у католицизам и да јавно пред легатима докаже своју припадност католицизму. У земљи која је већ дубоко била обухваћена превославном традицијом Светосавља, овакав захтев је био крајње неприхватљив, те је план око ове женидбе пропао.

Краљ Стефан се потом окреће Византији и ускоро, већ 1324. године, склапа брак са синовицом цара Андроника II, Маријом Палеолог, кћерком Јована Палеолога, каснијег ћесара. У новембру 1327. године долази до отвореног сукоба младог Андроника III и његовог деде цара Андроника II. Српску војску, као помоћ старом Андронику, водио је искусан војсковођа Хреља. Он је запосео предео између Сера и Солуна. Андроник III ипак је ушао у Солун 1327. године а затим су му се предали Воден, Костур и Охрид. Царева војска се распала и већина је прешла у Стефанов табор.

 У пролеће 1328. године на ратиште стиже и бугарски цар Михаило. Њега је успео да приволи себи млади Андроник, а како српска војска није улазила у директан обрачун, поступајући тако по савету Хрељином, млади Андроник је без сметњи ушао у Цариград. Ту је, у мају 1328. године, принудио деду да се замонаши.

  Следеће године српска војска је опседала Охрид, а на вест о доласку цара Андроника III са војском, повукла се. Почетком следећег пролећа цар Андроник III је био у Македонији, истовремено кад је бугарски цар Михаило припремао свој напад на Србију. Краљ Стефан Дечански одлучује се да појединачним разрачунавањима, не дозволи спајање непријатеља. Пошао је прво на Бугаре. До судара је дошло 28. VII 1330. године код Велбужда, где је бугарска војска потпуно потучена. У току битке погинуо је и сам цар Михаило. Једним делом краљеве војске командовао је његов син, >>млађи краљ<< Душан. Српски краљ је на бугарски престо Ивана Стефана (1330-1331), сина своје сестре Ане, коју је свечано вратио у Бугарску. Краљ је за себе задржао Велес, Штип, Просек, Добрун. Византијски цар Андроник III, на вест о пропасти бугарског цара Михаила, одлучује да без сукоба напусти Македонију. Притом је оставио војсковођу Сигеријана да управља тим пределима. Краљ стефан је своју велику победу обележио подизањем велелепне задужбине, манастира посвећеног Пантократору, код Дечана.

Цар Андроник III користи пораз Бугарске и одузима јој црноморске градове. То доводи у Бугарској до устанка против цара Ивана Стефана и он је већ следеће године збачен. На престо Бугарске долази Иван Александар (1331-1371), који је био син деспота Страцимира и сестре цара Михаила Шишмана.

Краљ Стефан није могао помоћи сестрићу јер је био у сукобу са сином Душаном. Стефан је успео да разори Душанов двор на реци Дримац код Скадра, а потом долази до склапања примирја, априла 1331. године. После три месеца Душан опет напада оца у двору у Неродимљу па је краљ принуђен да бежи у утврђени Петрич. Ту га је син принудио на предају. Затворио га је у тврдом Звечану заједно са женом Маријом Палеолог и децом из тог брака. Од те деце историји је једино познат Симеон. Под нејасним околностима, након два месеца тамновања, задављен је од властеле краљ Стефан, 11. XI 1331. године. Пошто је завршио очеву задужбину манастир Високи Дечани, Душан је у њему, 1335. године, сахранио мошти краља Стефана Дечанског.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button