Stefan Uroš III – Stefan Dečanski, mnogostradalni srpski kralj
Srpski kralj Stefan Dečanski Nemanjić, sin kralja Milutina je 6. januara 1322. Krunisan u manastiru Žiča. Tokom vladavine do 1331. godine pobedio je vojsku bosanskih feudalaca, Bugare kod Velbužda (1330) i osigurao prevlast nad Makedonijom. Zbacio ga je s prestola sin Dušan. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima u zatočeništvu u Zvečanu. Podigao je manastir Visoki Dečani.
Sedamdeset dana od smrti kralja Milutina, do 6. I 1322. godine, tj. do krunisanja Stefana Dečanskog, proteklo je u borbama pretendenata za presto Srbije. Kralj Milutin je u natpisu ikone poklonjene Bariju 1319. godine za naslednika pomenuo svog sina Konstantina, kome je, verovatno, bio poverio Zetu, 1320. godine. Stefanu je dao na upravu Budimlje.
Nemiri koji su izbili neposredno posle smrti kralja Milutina, izraženi već za vreme prenosa njegovih moštiju u Banjsku, koristi Dragutinov sin Vladislav da se oslobodi zatvora. Otišao je prvo na svoje posede, potom u Ugarsku. Posle smrti brata Uroša, Vladislav pretenduje na krunu cele Srbije. Stefanovo objavljivanje da je progledao imalo je ulogu čuda. On se, potiskujući pretendente, krunisao za kralja Srbije 6. I 1322. godine. Nakon krunisanja došao je u sukob sa polubratom Konstantinom.
O Konstantinu ima vrlo malo podataka. Zna se za njegov pokušaj da ospori valjanost Stefanovog krunisanja i odbijanje da bude bratovljev savladar. Poginuo je u boju protiv brata. Sahranjen je u crkvi Zvečanskog grada. Kralj Stefan je odmah po stupanju na presto, imenovao svog sina Dušana „mladim kraljem“ dodelivši mu na upravu Zetu.
Brakovi kralja Stefana Dečanskog su, kao i njegovog oca, bili podređeni politici. Smrt žene, Bugarke Teodore (sa kraljem je delila sve teškoće, i carigradsko izgnanstvo, sahranjena je u manastiru Banjskoj), odmah po preuzimanju krune, dala mu je mogućnost za ponovne kontakte Srbije sa Zapadom. Kralj je ženidbom želeo da se veže sa kućom Anžujaca da bi se tako obezbedio sa Zapada. Imao je u vidu i to da su još ostali nerešeni konflikti sa kraljem Vladislavom. Pregovori su vođeni sa Filipom Tarentskim. Kao moguća Stefanova žena predviđena je Filipova kćerka Blanka. Papa Jovan XXII (1316-1322) je pisao Stefanu 1323. godine da on predhodno mora sa svojim narodom preći u katolicizam i da javno pred legatima dokaže svoju pripadnost katolicizmu. U zemlji koja je već duboko bila obuhvaćena prevoslavnom tradicijom Svetosavlja, ovakav zahtev je bio krajnje neprihvatljiv, te je plan oko ove ženidbe propao.
Kralj Stefan se potom okreće Vizantiji i uskoro, već 1324. godine, sklapa brak sa sinovicom cara Andronika II, Marijom Paleolog, kćerkom Jovana Paleologa, kasnijeg ćesara. U novembru 1327. godine dolazi do otvorenog sukoba mladog Andronika III i njegovog dede cara Andronika II. Srpsku vojsku, kao pomoć starom Androniku, vodio je iskusan vojskovođa Hrelja. On je zaposeo predeo između Sera i Soluna. Andronik III ipak je ušao u Solun 1327. godine a zatim su mu se predali Voden, Kostur i Ohrid. Careva vojska se raspala i većina je prešla u Stefanov tabor.
U proleće 1328. godine na ratište stiže i bugarski car Mihailo. Njega je uspeo da privoli sebi mladi Andronik, a kako srpska vojska nije ulazila u direktan obračun, postupajući tako po savetu Hreljinom, mladi Andronik je bez smetnji ušao u Carigrad. Tu je, u maju 1328. godine, prinudio dedu da se zamonaši.
Sledeće godine srpska vojska je opsedala Ohrid, a na vest o dolasku cara Andronika III sa vojskom, povukla se. Početkom sledećeg proleća car Andronik III je bio u Makedoniji, istovremeno kad je bugarski car Mihailo pripremao svoj napad na Srbiju. Kralj Stefan Dečanski odlučuje se da pojedinačnim razračunavanjima, ne dozvoli spajanje neprijatelja. Pošao je prvo na Bugare. Do sudara je došlo 28. VII 1330. godine kod Velbužda, gde je bugarska vojska potpuno potučena. U toku bitke poginuo je i sam car Mihailo. Jednim delom kraljeve vojske komandovao je njegov sin, >>mlađi kralj<< Dušan. Srpski kralj je na bugarski presto Ivana Stefana (1330-1331), sina svoje sestre Ane, koju je svečano vratio u Bugarsku. Kralj je za sebe zadržao Veles, Štip, Prosek, Dobrun. Vizantijski car Andronik III, na vest o propasti bugarskog cara Mihaila, odlučuje da bez sukoba napusti Makedoniju. Pritom je ostavio vojskovođu Sigerijana da upravlja tim predelima. Kralj stefan je svoju veliku pobedu obeležio podizanjem velelepne zadužbine, manastira posvećenog Pantokratoru, kod Dečana.
Car Andronik III koristi poraz Bugarske i oduzima joj crnomorske gradove. To dovodi u Bugarskoj do ustanka protiv cara Ivana Stefana i on je već sledeće godine zbačen. Na presto Bugarske dolazi Ivan Aleksandar (1331-1371), koji je bio sin despota Stracimira i sestre cara Mihaila Šišmana.
Kralj Stefan nije mogao pomoći sestriću jer je bio u sukobu sa sinom Dušanom. Stefan je uspeo da razori Dušanov dvor na reci Drimac kod Skadra, a potom dolazi do sklapanja primirja, aprila 1331. godine. Posle tri meseca Dušan opet napada oca u dvoru u Nerodimlju pa je kralj prinuđen da beži u utvrđeni Petrič. Tu ga je sin prinudio na predaju. Zatvorio ga je u tvrdom Zvečanu zajedno sa ženom Marijom Paleolog i decom iz tog braka. Od te dece istoriji je jedino poznat Simeon. Pod nejasnim okolnostima, nakon dva meseca tamnovanja, zadavljen je od vlastele kralj Stefan, 11. XI 1331. godine. Pošto je završio očevu zadužbinu manastir Visoki Dečani, Dušan je u njemu, 1335. godine, sahranio mošti kralja Stefana Dečanskog.
