Svetli likovi stare Prištine: Borka Jović,  prva slepa nastavnica muzike u Srbiji

Godina 1905. još uvek pod Osmanlijama. Svatovi su se sreli na pola puta, kod Babinog Mosta. Tu je zakazano venčanje. Jovan Potić, sin Pote Kamparelića, Prizrenca i Naste, ženio je sina jedinca. Jova bojadžija iz prištinske Crkvene mahale i žena mu Jelena imali su samo to jedno dete, Živka, koga toga dana žene. Radost neizreciva. Svatovi su  brojni, jer je Jova imao šest sestara: Katu, Pevu, Anu, Sultanu, Darinku, Stojanku i još jednu udatu u Ristiće.

Svi muževi su ugledni Prištevci, a i brojna njihova deca bili su velika svečana povorka okićenih fijakera, čeza i konjskih kola. U svatovima su bili i Prištevci Stojanovići, gospodska porodica mladoženjine majke Jelene. Kuma i starog svata sa svojima, uz osobito poštovanje voze na čelo svadbene kolone. Hitali su u susret prijateljima koji su dolazili iz Kosovske Mitrovice.

Nevesta je Marija, treće je dete Rake i Mitre Krstić iz Kosovske Mitrovice. Starija mladina braća su Đorđe i Petar Rakić. Njihovi svatovi  jednako su svečani, brojni i veseli.

Venčanje je obavljeno u  Babinom Mostu u slavu Kosovskim junacima. Crkvu je podigla  kneginja Milica, posle Kosovske bitke u čast izginulih Kosovskih junaka. Da li je bilo svadbene trpeze ili neprilika u putu, nije upamćeno. Moralo se za obdanicu stići doma.

Priču o ovom neobičnom venčanju u slavu Kosovskim junacima i u čast kneginje Milice, u njenoj zadužbini, pamte potomci Živka i Marije, po deda Jovi – Jovići iz Prištine.  Rađala su se deca: sin Dragoljub 1906. godine, drugi sin Milutin 1909. godine, a kći Borka, rođena je 1912. godine, pre početka Balkanskih ratova.

Evropa je bila u pokretu, neprijateljstvo svuda, ratovi na Balkanu. Kada je počeo drugi Balkanski rat, regrutuju se dobrovoljci srpske vojske. U četu sa Kosova stupa Živko, gazda Jovanov jedinac. Ostavlja ženu i decu roditeljima na čuvanje, dok se ne vrati sa bojišta. Ali, Živko ih je te 1913. godine, napustio zauvek.

Od Đurđevdana, do Petrovdana svi dobrovoljci izginuli su u Bregalničkoj bitci. Bugari su s leđa napali četu. Starina Jovan uzalud je išao po Krivolaku i pored Bregalnice ne bi li našao mesto na kome su postradali i sahranjeni, da upali sveću, da udari beleg, ali se vratio sa saznanjem da su vojnici ostali nesahranjeni po poljima i da se ne zna mesto gde počivaju njihova tela. Majka Jelena presvisla je od bola i tuge.

                                                              *     *       *  

Ratovi su se tek završili. Humke mladih grobova kraj crkve sveti Nikola u Prištini, bile su još uvek sveže. Neki drugi vojnici bili su tu sahranjeni. O tome će pisati Branislav Nušić 1915. godine. Posle odsluženog parastosa sinu Strahinji Banu u prištevačkoj crkvi, izašli su i palili sveću na grob nepoznatog vojnika, nadajući se da će neko zapaliti sveću i na grobu njegovog sina. Tako su sveću palile kosovske majke i žene, pa i Marija udovica Živkova. Imala je samo dvadeset sedam godina.  Živeli su sasvim blizu crkve svetog Nikole, tako da su utehu i snagu dobijali svakodnevno uz jutarnja crkvena zvona.

Na drugom kraju grada, na Dragodanu, nekad su se prostirala lojza. Manojlo Mane Filipović, iz Crkvene mahale, nacionalni radnik, (koji je i okupio kosovske dobrovoljce), sahranjen je prvi na Dragodanu, 1916. godine, a tada i žena iz kuće Prlinčevića. Sahranjivani su na Dragodanu, i vojnici, naši i francuski, izginuli u Velikom ratu.

Po prašnjavim ulicama igrala su se deca. Uvek u grupama i različitog uzrasta, po sokacima i u vrbacima, kraj Prištevke ili Veluše, stariji su čuvali one mlađe. U mnogim kućama čuvala se stoka i živina. Grane duda izvirivale su iz avlija, a često su se uzdizale visoko iznad dvorišnih zidova… Kuće su okrečene u belo, krečilo se obavezno pred Vaskrs. Na mnogim kućama se vijorio crni barjak.

Crkvena mahala u Prištini bila je nekako gospodskija nego drugi delovi varoši, pa su je zvali još i „Varoš mala“. Između dva rata ona glavna ulica prema Grmiji, nosila je naziv ulica „Kraljice Marije“. Divanjol sa pokrivenom čaršijom i konzulatom bio je u centru varoši. Pored crkve se nalazila Mitropolija pri kojoj je dugo radila škola. Stare majke i nane iz Varoš male polazile su nedeljom i za crveno slovo, na Božju službu kad čuju prvo zvono, toliko im je bilo blizu. One iz Divanjola morale su lepo da prošetaju ili da uzmu fijaker.

Dvorište bi u subotu moralo biti pometeno, u kući sve zategnuto, umešeno i spremno da dočeka gošće u nedelju. Snajke su morale biti pripravne, jer posle liturgije, Divanjolke – tetke, ujne,  kume i drugarice, dolazile su na „posedak“, što je podrazumevalo kafu i malo posluženje. Nedelja je bio dan za posete, druženje i odmor. Dve snajke Jove i Jelene dvorile su brojne gostinke. U ovom kraju živeli su Hadži Milići, Banđijevići, Filipovići, Karadžići, Blagotići, Jeftići, Lazići, Aksentijevići, Panići, Joksimovići, Popovići, Dimitrijevići, Živići, Trajkovići, Stanimirovići, Markovići, Furunovići, Kostići (potomci pevačice Cvete Kaluše), Jovići…

U vazduhu se još uvek osećao miris dima, a sa prašinom su bile izmešane čestice baruta, a često bi se našao i neki metak. Dešavalo se da  čestica baruta ili metak upadne u vatru i izazove eksploziju. Desilo se to i Jovićima. Čestica baruta upala je u mangal sa vrućim pepelom. Svi su uspeli da se izmaknu osim male Borke. Kada su se pribrali od straha, panike i dima, shvatili su šta se dogodilo. Petogodišnja devojčica stajala je  posuta pepelom i garom. Iz jednog oka tekle su joj suze, iz drugog je curila krv. Na rukama su je odnele, majka i baba kod doktora. Spuštale su se niz uličice prema Veluši, prema česmi Četiri lule, pa niz reku sve do doktorove kuće i  ambulante. Marija nije stigla ni papuče da obuje. Trčala je bosonoga. Doktor je previo ranu i pratio stanje devojčicinog oka narednih dana. Vremenom, rana se zasušila i devojčica je navikla da se snalazi u prostoru zahvaljujući savršenom sluhu. Prolazilo je vreme, a 1920. godine je doktor predložio majci da odvede devojčicu za Beograd na detaljan pregled. 

Tako je udovica Marija ostavila dva sina na čuvanje svekrvi Jefimiji, drugoj ženi deda Jovinoj, a sa Borkom i malo nužnih stvari krenula na put ka Beogradu. Na pregledu je ustanovljeno da je očni živac „pregoreo“ i da nema nade za bilo kakvo poboljšanje. Sledovao joj je večiti mrak. Zato je doktor  Nešić predložio majci da ostavi dete u novu školu sa internatom u Zemunu kod Veljka Ramadanovića, jedinog pedagoga osposobljenog za rad sa gluvonemim i slabovidim, slepim osobama. On je u Bizerti učio vojnike koji su u ratu ostajali bez sluha i vida od 1917. godine.  Kada se rat završio, otvoren je Dom slepih „Kralj Aleksandar Prvi“ u Zemunu. Veljko Ramadanović bio je prvi učitelj i upravnik škole. Kod ujaka Veljka dolazila je devojčica Milica pa su se Milica i Borka sprijateljile. Kada se Milica mnogo kasnije udala za Rusa Naumov Vladimira Sergejeviča, šumarskog inženjera, doselila se u Prištinu. Posle Drugog svetskog rata predavala je geografiju u prištinskoj Gimnaziji. Posećivale su se uvek kada su bile u prilici. Prijateljstvo je bilo za ceo život.

Mala Borka bila je među prvim učenicama ove škole. Odvojena od kuće i porodice, navikavala se na  rad i red u školi i domu gde je sve bilo prilagođeno sposobnostima učenika i sve je besprekorno funkcionisalo Vremenom se zbližila sa ostalom decom, a najbolja prijateljica postala joj je Vangelija Surčeva iz Strumice, buduća čuvena proročica Vanga. Majka je svakoga dana obilazila Borku i pratila njeno navikavanje na novu sredinu.

Marija je na nagovor doktora Nešića koji je lečio Borku, odlučila  da upiše Babičku školu koja je, posle svih ratova, obnovila rad u Beogradu. Od Zemuna do Beograda i obrnuto, dugo se putovalo baržama jer mostova nije bilo. Ali, majka se borila.

Kada se vratila u Prištinu 1922. godine, Marija Jović je bila  prva i jedina školovana babica. Mučila se, ali se nije žalila. Babica Marija je na volovskim kolima, čezi, fijakeru, stizala  uvek i na vreme tamo gde je trebalo. Dolazili su po nju u svako doba dana i noći. Njenu svesku u kojoj je bilo zabeleženo 10000 imena, odnosno porođaja, dugo su čuvali njeni potomci. U varoši su ih prozvali  „Babičini“.

U Sofaliji je obavila mnogo porođaja, a isto tako krstila je puno te dece. Bila je blizu crkve, pa su lako mogli da je nađu. Ako kum iz nekih razloga nije stigao u zakazano  vreme,babica je držala dete. Sa sinovima je zidala novu kuću. Harmonično je živela sa svekrvom Jefimijom koju su zvali Mona. I ako nije bila biološka majka, ova bogoljubiva Prizrenka bila je voljena i poštovana, tako da je varoš uzimala za primer: „ Blago njenoj duši, oplakali je kao da ih je rodila“…

Borka je sa odličnim uspehom završila osnovnu školu i nižu muzičku. Pošto je imala izuzetan talenat, po savetu profesora, upisala je srednju, a zatim i Višu muzičku školu sa videćom decom u Beogradu. I dalje je svakoga dana brodom išla za Beograd i natrag. Vredno je učila i poneseno svirala klavir. Često je u školi svojim drugovima i mlađim učenicima priređivala koncerte. Dok je svirala, lice joj je bilo svetlo. Njen unutrašnji svet bio je pun lepote, dobrote i ljubavi. Citirala je Betovena govoreći da je muzika otkrovenje, lepše od svake filozofije i mudrosti. Govorila je da je umetnost večito talasanje koje oplemenjuje čovekovu dušu i razvija smisao za sve što je lepo i uzvišeno. Na njenoj diplomi Muzičke škole, među mnogim potpisima prepoznajemo potpise poznatih kompozitora i pedagoga Koste Manojlovića i Josipa Slavenskog.

Kada je završila školovanje, logično je bilo da potraži posao i logično je bilo da ostane tu gde su je poznavali i voleli, u Domu slepih „Kralj Aleksandar Prvi“, u Zemunu. Načelnik Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje Ljubomir Hofmanović je 1932. godine na svečanosti, uz sve pohvale, pročitao dekret o postavljenju Borke Jović za prvu slepu nastavnicu muzike. „Vi niste ni u čemu zaostajali od onih koji imaju čulo vida. Do sada su Vas vaspitavali, a od sada ćete Vi biti vaspitač drugih, onih čiju radost, zadovoljstvo, bol i tugu možete samo Vi da osetite, da razumete onu potajnu  patnju u njihovim dušama i da u njihove oči koje ne vide unosite životnu vedrinu i optimizam“, rekao je tada načelnik Hofmanović. (Sve je zabeleženo u Politici od 17. aprila 1932. godine.)

Tako je i bilo. Oktobra 1932. godine Borka je potpisala Zakletvu:

„Ja Jović Borka, činovnički pripravnik u Domu slepih u Zemunu, zaklinjem se svemogućim Bogom, da ću vladajućem Kralju Jugoslavije Aleksandru Prvom biti veran i da ću dužnost svoju po zakonima i zakonskim naredbama tačno i savesno vršiti- Tako mi Bog pomogao“.

Sledećih trideset godina Borka je bila nastavnik i vaspitač deci koja su kroz muziku videla svetlost i vodeći se njenim primerom izlazili iz mraka nesigurnosti i bolesti. Vodila je školski ženski hor koji je imao uspešne nastupe u mnogim generacijama. Njene uspešne učenice imale su solo nastupe. Radila je u školi sve do penzionisanja kao izuzetan pedagog. Roditeljima i deci je pored znanja i ljubavi ulivala optimizam. Živeti sa ovom bolešću dostojanstveno, bez kompleksa, bilo je moguće.

Borkina drugarica iz detinjstva, tada već nadaleko poznata vidovita Vanga, došla je iz Bugarske da poseti svoju školu u Zemunu. Odmah je pitala za Borku i druge drugarice.

Sa posla je Borka odsustvovala jedino dvadeset dana 1936. godine, kada je učestvovala na Kongresu za slepe, u okviru proslave Sto pedeset godina Zavoda za gluvoneme u Pragu. Tada je pokrenuta inicijativa za osnivanje Sveslovenskog saveza udruženja nastavnika za defektnu omladinu.

Borku Jović odlikovao  je za revnosnu službu 1940. godine Zlatnom medaljom Kralj Petar II  Karađorđević i kraljevsko namesništvo. Odlaskom u penziju dobila je i mali stan u Zemunu.

Posle Drugog svetskog rata, Udruženje slepih Jugoslavije pokrenulo je inicijativu za osnivanje Oblasnog odbora slepih za Kosovo i Metohiju. Borka je u Beogradu sprovela potpunu proceduru i organizovala samo osnivanje Odbora u Prištini. Sugrađani su je poštovali i voleli. Članovi Odbora su joj verovali.

Preko leta, za raspust, odlazila je u Prištinu, „na ferije“, kako je govorila. Bila je organizovana u svemu. Imala je plan kojim će redom i kada posećivati rodbinu. I Milicu Naumov. Svakoga je po glasu prepoznavala i svakome se istinski radovala. Radovala se i kada su njoj dolazili u posetu. Dok je bila u školi, imala je jednu sobu u internatu, u zgradi za profesore. Brat je dolazio sa porodicom. Tada bi on prespavao na podu, a deca u improvizovanoj postelji na klaviru.

Nezaboravna su sećanja na te tetkine izlete i šetnje. Ona bi unapred isplanirala šetnju do zoološkog vrta, Košutnjaka i Avale. Odlično se snalazila u prostoru. Posećivali su je Prištevci, studenti poljoprivrede Bora Vasić i Momčilo Lazić kao i njeni Rakići, kada je već bila u penziji i imala svoj mali stan. Radovala im se, spremala ručak, svirala im, dugo su razgovarali o zavičaju i uspomenama. Bila je bogata duhom i prijatne spoljašnjosti. Bliži su joj savetovali da se uda, da ima decu. „Ja već imam, imam šestoro od braće i sva ova deca koju učim su moja“, odgovarala je smešeći se.

Borka je tiho napustila ovozemaljski život 1991. godine i preselila se u Božansku svetlost. Sahranjena je u Prištini, po svojoj želji, pored majke Marije. Od nje se toplim rečima oprostio Dragoljub Moračić, poznavalac duha ondašnje Prištine, hroničar života i rado viđen gost u prištinskim domovima. Verica Tomanović, rođena Jović, bratanica Borkina, nakon godinu dana je po tetkinoj želji i testamentu, školi za slepe „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, predala Borkin klavir marke  “Pappenberger”. Borkina diploma, priznanja i dokumentacija, muzička literatura i note, sve je takođe predato ovoj školi. Verica Tomanović, nasledila je od tetke ljubav za muziku, pa je i sama bila nastavnik i muzički pedagog. Verica Tomanović, rođena Jović, autorizovala je ovaj tekst, ustupila fotografije i dokumentaciju.

Piše: Radmila Todić Vulićević