Timočka buna
Timočka buna, koja je počela u Zaječarskom okrugu mesec dana ranije zbog odluke vlasti o oduzimanju oružja, dotad poverenog svim vojnim obveznicima, ugušena je 3. novembra 1883 godine. Među vođama, koji su uhapšeni i streljani, bilo je istaknutih članova Radikalne stranke. Neki od njih, kao Nikola Pašić, uspeli su da pobegnu van zemlje, a stranka je pretrpela tešku krizu.
Timočka buna je bila buna koju su u zaječarskom okrugu podigli predstavnici Narodne radikalne stranke protiv vlade kralja Milana Obrenovića. Nered je započeo tako što je narod, na nagovor šefa radikala Nikole Pašića, odbio da preda oružje, onda kada je krajem septembra naređeno da se oružje oduzme od naroda.
Odgovor vlade na to bio je proglašenje vanrednog stanja i uvođenje prekog suda na osnovu kojeg je 97 učesnika osuđeno na smrt, a 576 njih na dugogodišnju robiju. Izvršena je 21 smrtna presuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom. Vođe bune, Pašić i Aca Stanojević, izbegli su smrtnu kaznu emigriravši na vreme iz zemlje u Bugarsku.
Na izborima 7. septembra 1883. radikali su imali ogroman uspeh, a vlada je pretrpela strašan poraz. Kralj je otvoreno ušao u borbu protiv radikala. Radikalni prvaci, njih oko 30, sa glavnim partijskim odborom održali su tada konferenciju na kojoj je rešeno, da se svuda po zemlji imaju zborovi (1. novembra) i da se traži promena ustava. Tu je pao i predlog, da se s oružjem u ruci brani ustav, ako bi bio ukinut, ali o tome nije rešavano.
Vlada je, međutim naredila, da se produži skupljanje oružja od naroda. U Timočkoj Krajini to je vršeno grubo i nasilnički. Vlast kao da je svojim pretnjama naročito izazivala narod. U Salašu. Poreču, Grljanu i Gamzigradu došlo je do oružanog sukoba, jer je narod odbio da preda oružje.
Dana 21. oktobra vlada je proglasila vanredno stanje za crnorečki okrug i postavljen je preki sud. Predsednik je bio Radomir Rajović, član kasacije, a članovi: Andra Grujić, predsednik niškog suda, i Ilija Hranisavljević, sudija u Beogradu; vladin komesar Doka Stevanović, predsednik apelacije; islednici: Ilija Mojsilović i Vučko Đorđević, sudci: državni tužilac: Dragutin Stamenković. On je ubrzo smenjen kao „nepouzdan“, a postavljen je Antonije Pantović. Delovođe su bili: Milenko Žujović i Dragutin Ilić. Za komandanta vojske, određene da uguši bunu, postavljen je general Tihomil (Teša) Nikolić.
Buna je bila ugušena za desetak dana. Najpre je vojska udarila na Sokobanjsku Klisuru, pa je preko Boljevca zašla za leđa pobunjenicima, koji su bili zauzeli jedan deo Čestobrodice. Pod unakrsnom vatrom, bez otpora s puškama starog sistema, pobunjenici su se počeli razilaziti. Vojska je od Boljevca pošla Zaječaru i Vražogrncu. Glavna je bitka bila na Vratarnici. Kada je i tu pobedila pobunjenike vojska je zauzela Knjaževac. Neke kolovođe i jedan deo pobunjenika bili su pohvatani i zatvoreni.Dana 25. oktobra kasno u noć zatvoreni su i svi članovi glavnog odbora radikalne stranke, osim Nikole Pašića, koji je toga dana u podne, čim se čula vest, da će odbor biti zatvoren prešao čamcem preko Save. Svi su članovi zatvoreni u grad, okovani, i posle 11 dana sprovedeni za Zaječar, gde je zasjedavao preki sud.
Od članova glavnog odbora osuđeni su: Pašić, Pera Todorović i Raša Milošević na smrt, Kosta Taušanović na 7 godina zatvora, Paja Mihailović na 5, Giga Geršić, Jovan Đaja, Andra Nikolić, Steva Stevanović i Jovan Simić pušteni su kao nevini. Todoroviću i Miloševiću, na njihovu telegrafsku molbu kralju, zamenjena je smrtna kazna desetgodišnji zatečenjem.Osuđenici, koji su izdržali osudu, pomilovani su 1. januara 1886, posle pohoda kralja Milana, učinjenog Peri Todorovića u beogradskom gradskom zatvoru (27. decembra 1885). Tom pohodu prethodila su 3 Todorovićeva pisma kralju Milanu, a glavni im je uzrok poraz srpske vojske na Slivnici. Osuđenici u bekstvu pomilovani su 1887, a Nikola Pašić pomilovan je 27. novembra 1889, posle abdikacije kralja Milana, a na kraljevu molbu upućenu namesnicima maloletnog kralja.
Po gušenju Timočke bune potpise za pomilovanje stranačkih prvaka širom Srbije prikupljala je Marija Fjodorovna Zibold, prva žena lekar u Srbiji, a verovatno i na Balkanu (kasnije upravnica vojne bolnice u Skoplju sa činom majora srpske vojske). Ovu peticiju ona je lično uručila kralju Milanu Obrenoviću koji je radikale pomilovao, a nju proterao iz Srbije.
