Трагична судбина главног московског храма

Храм Христа Спаситеља у Москви уништен је 5. децембра 1931. године по налогу Јосифа Стаљина.

Дана 25. децембра 1812. последњи Наполеонов војник напустио је територију Руске Империје. Истог дана цар Александар I је у Вилњусу потписао указ о изградњи храма Христа Спаситеља у Москви „у знак захвалности Богу који је спасао Русију од пропасти.“ Како се дан руске победе поклопио са Божићем, главни олтар је посвећен Рождеству Христовом.

Камен темељац је постављен 12. октобра 1817, на петогодишњицу победе над француским завојевачима, у Воробјевој Гори (Врапчија Гора). Радови су споро напредовали.

Године 1825. умире цар Александар I а са његовом смрћу мењају се и услови градње. Уместо првобитног неокласицистичког здања са мноштвом масонских обележја, нови цар Николај I, доноси одлуку о градњи новог храма, и то на другом месту.

Већ у априлу 1829. расписан је нови конкурс. Победник је био архитекта Константин Тона. Храм је у пројекту Константина Тона пуно ближи традиционалној православној црквеној архитектури, те је идејни творац овог пројекта назван оцем „нововизантијског стила“.

Дана 10. септембра 1839. московски митрополит Филарет је поставио камен темељац новог храма, посвећеног двадесетпетогодишњици краја рата.

Изградња храма трајала је 44 године. Храм је грађен из државних средстава, али и из добровољних прилога становништва.

Сви спољашњи украси и скулптуре изграђене су од белог мермера, пронађеног у селу Протопопово, крај Коломенскоја, док су прилазне степенице направљене од црвеног финског гранита. За унутрашњост храма, осим зеленог руског лабрадорита и пурпурног камена из Шокша, коришћен је и италијански мермер.

Освештавање храма планирано је за 1881, али због атентата на цара Александра II је одложено.

Освештавање храма је обављено на Ускрс, 26. маја 1883. у присуству целе царске породице. Церемонији су присуствовали и малобројни живи ратни ветерани из 1812. године. Тада је први пут изведена и увертира „1812“ коју је посебно за тај празник, компоновао П. И. Чајковски.

• 

Храм Христа Спаситеља је за вријеме царске Русије био главна московска црква — називан главна катедрала.

У њему је прослављена стогодишњица победе на француском армадом и тристогодишњица власти династије Романов. Дана 26. априла 1908. одржана је служба посвећена откривању споменика Гогољу.

У Храму је 5. новембра 1917, први пут након владавине Петра Великог, изабран нови руски патријарх — Тихон.

У подне 5. децембра 1931, храм Христа Спаситеља разорен је експлозивом.

Послије Октобарске револуције бољшевичке власти су многим црквама пренамениле улогу, или их просто срушиле. Место храма се показало, због своје близине Кремљу, као погодна локација за изградњу споменика социјализму познат као Палата совјета. Споменик је био замишљен као вишеетажно здање у савременом стилу са великом Лењиновом статуом на врху. Због тога је по наређењу Кагановича, у подне 5. децембра 1931, храм Христа Спаситеља разорен експлозивом.

Изградња Палате совјета била је неизвесна због недостатка финансијских средстава и честих поплава реке Москве.

Године 1958, у време Никите Хрушчова, на месту храма је изграђен базенски комплекс који ће на том месту остати све до девете деценије 20. века.

Нови храм је изграђен за време Бориса Јељцина под руководством Зураба Церетелија (првобитно Алексеја Денисова). Контроверзе су изазвале мале промене у односу на оригинал, куполе више нису позлаћене већ су израђене од титанијум нитрида, рељефи су урађени од бронзе уместо мермера, фасада је урађена од мермера уместо камена а медаљони су урађени од полимера.