Вучитрн – од искона до изгона са вером у васкрснуће

„Књигу пише војвода Војине од лијепа града Вучитрна“ – град славно опеван у народној епици, у поседу Вука Бранковића и под управом властелина Војиновића и Алтомановића, данас је без Срба.

До рата 1999., у Вучитрну је живело близу 1500 сународника, а данас у парохијском дому само један – свештеник Жарко Митровић који се стара да у маленој цркви Светог Илије не утихну појање и служба.

Вучитрнци су, кажу, из нужде отишли али им је срце и даље у граду на Ситници подно Чичавице.  Два пута годишње редовно се окупљају на литургији и обилазе гробове предака. На Цвети су се опет окупили у својој цркви, први пут после 26 година, након литургије овде је одржана и промоција књиге о вековном трајању града „Вучитрн од искона до изгона“ ауторке Љиљане Сталетовић.

Војиновића кула и камени мост и даље су ту, али у Вучитрну нема ни потомака ни сународиника славне властеле и српских витезова.  Ни улицама ни градском чаршијом српски се не чује, нити се њиме збори, има 26 година. Ипак, звоно крај малене Цркве Светог Илије није утихнуло у злим временима, оглашава се у обновљеном храму порушеном и запаљеном у погрому 2004. године.

На Цвети у ословођеном граду први пут прошла литија  

На Светог Илију и на Цвети уочи Васкрса расељени Вучитрнци  окупили су се у порти свог храма, прво на литугији потом и крај гробова предака, ту су, кажу, најближи небу, присећајући се прошлог надају будићем.   

„Кад год могу ја сам ту. Једино се овде осећам као свој на своме, коме бране да будем на своме“ , јада се Сава Дробњаковић, члан Црквеног одбора. 

Црква у Вучитрну саграђена је 1834. године уз помоћ верног народа града али и управе манастира Девича. Грађена у зло турско време, морала је бити укопана у земљу и никако већа од дома било ког муслимана у окружењу. Преживела је Османлије али не и албанске екстремисте који су је 1999. године спалили. У мартовском погрому 2004. хулигани су у цркви запалили аутомобилске гуме и на тај начин трајно оштетили фрескопис.

Јереј Жарко Митровић, једини Србин у овом граду поносно истиче да се Вучитрн убраја међу најстарије српске градове на Косову и Метохију. Подсећа да су се овде налазили двори Вука и Ђурђа Бранковића те да камени мост Војиновића спада у најстарије сачуване мостове у Србији.

Вучитрнац Зоран Марковић сада је са породицом настањен у Београду. У  престоници живи али му је срце, како каже, остало овде.

„Док год ме ноге носи долазиће на Цвети и Светог Илију да обиђем претке гробље и цркву“, говори старац док се присећа се да је пре тридесетак година у црквеној порти било толико народа да ни игла није имала где да падне.

 Саша Јоцић из Бањске, једног од неколико села у околини Вучитрна у којима још живе Срби каже да су остали најхрабрији.

„Остали смо само живи јунаци и трудимо се да не обрукамо славне претке. Споменици и гробови говоре вам више него живи народ. Ми покојне не заборављамо, нисмо их обрукали и остаћемо доследњи до последњег даха“, уверљив је Јоцић.

Вучитрн живи у песмама, казивањима и споменицима

Славну прошлост сведоче споменици историје и културе, дух града његови људи и приче из старих времена, а све то на једном месту сажела је Љиљана Сталетовић, новинарка и сценаристкиња из овог града.  Њена књига „Вучитрн од искона до изгона“ представљена је у припрати овдашње цркве. После 26 година била је то прва промоција у граду који је у својој историји чак три пута расрбљаван.

Рад на књизи аутрика је почела пре 12 година. Открива како није очекивала да ће на крају то бити тако обимно дело са више од 650 страна и близу 300 фотографија.

„Наишла сам на пуно историјских података који су не само мени већ и многима били непознати. Дошла сам до сазнања да је овде у 16. веку постојала Вучитрнска митрополија те да је у граду пре Првог српског устанка на подручју од Скопља до Ново Пазара подигнут Вучитрнски устанак“, прича Сталетовићева.

Књига се састоји из готово три стотине прича и казивања од најстаријих времена – првих открића и помињања Вучитрна под тим именом све до данашњих дана.
„Свака од  катких прича представља мали сегмент давно разбијеног мозаика Вучитрна које изнова слажете са сваком наредном причом коју прочитате“, рекао је на промоцији директор Архива Косова и Метохије Марко Марковић.  

Подсетивши да је Вучитрн град Војновића, Бранковића, Алтомановића, ауторка поручује:

„Када Албанци кажу да су овде владали неки илирски владари ја им кажем да за разлику од тих ваших владара ови наши имају своја имена и презимена“.

Поред имена и презимена историјских личности у књизи су наведене и приче знаменитих Вучитрнаца уредно пописана материјална и нематеријална баштина.

Код Срба на Косову постоји изрека: не поклањај све што имаш остави један мали запатак да клицу и семе поново умножиш.

„Ја по годинама то не могу да будем, али Богу хвала у селу имам унуке који ће бити тај мали запатак за обнову и васрксење нашег народа“, поручује Саша Јоцић из Бањске који је на празничну литургију доша са унуцима.  

У трајању овог града сачуавана су и исписана и лепа и тешка времена.

Град је три пута остајао без Срба, а они су се три пута враћали. Код расељеника је и данас јако присутна легенда да ће се Срби вратити онда када Ситница поново почне да тече испод старог каменог моста Војиновића.

„Тај феномен се у историји града и догађао. Ситница је у време снажног земљотреса  уочи Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем променила ток али се и много година касније на неколико дана и недеља враћала у своје старо корито. Тада су се враћали и Срби у град. Уосталом 465 година је Вучитрн био под Туцима па је је ослобођен“, подсећа ауторка књиге „Вучитрн од искона до изгона“, Љиљана Сталетовић.

Мало људи зна да је песма „Каранфил се на пут спрема“ изворно из града на Ситници подно Чичавице. Од искона до изгона, с надом у васкрснуће овог места Срби песмом величају Вучитрн. Тако је било од преткосовског па све до овог, неки кажу, циклуса последњих времена.

„На Цвети 1913. од Турака тек ослобођеним градом прошла је литија, а данас ће српска књига, рекла је ауторка Љиљаба Сталетовић.  

И. Миљковић

Радио репортажа „Вучитрн од искона до изгона“ са вером у Васкрснуће емитована је у емисији „Магазин на Првом“ Радио Београда 1. Послушајте је овде: