О Косову по Косову

Задушнице у Обилићу: Гробље, зла судбина и повесница наших дана

Свега петоро, од пет хиљада Срба, колико је пре рата живело у Обилићу крај Приштине, обишло је данас, на Задушнице, гробове најмилијих.

Они који од рата нису долазили, тешко да ће по сећању моћи да пронађу гробље смештено преко пута некадашњег медицинског центра. Једва видљива стаза иза тешко уочљиве гвоздене капије  води дуж читавог гробља. Место, више подсећа на шумарак уздигнут посред косовске равнице подно Газиместана, него на српско гробље.

Док корачате једином проходном стазом, по који гуштер вам пројури крај ногу, ваљда и он изненађен што му посетиоци ремете мир. С леве и десне стране, из зеленог шибља извирују споменици, чисто да пролазника подсете да су они ту, у вечној тишини, заборављени, неми сведоци тешких времена.

Као књига која се чита, сваки од утамничених гробова болује своју судбину. Вапи за бољим временима, пламеном воштанице, мирисом тамјана, вином, пшеницом. Прижељкује поновни свештеников пој „вечнаја памјат“ и по који женски лелек крај „свеже“ крстаче.  

Неколико споменика, с десне стране стазе, леже поломљени у трави. Шибље, густо растиње и коров не дозвољавају прилаз, али су овдашњи Срби успели  да приђу до споменика својих пријатеља, рођака, комшија, кумова и запале свеће.

Крај очевог гроба затичемо Срђана Милића из Обилића. Од погрома, 17. марта 2004. године, он живи и ради у Косовској Митровици. Никада до сада није пропустио да обиђе очев и гробове рођака, комшија и пријатеља.

„Ово је дан посвећен њима, ако их још нас неколико, који смо у животу не обиђемо, ко ће?“- прича Срђан.

Око гроба његовог оца шибље је посечено, трње уклоњено, а пламен  свеће се лелуја на благом поветарцу. Мајка Милица побринула се да пшеница буде добро скувана, вино питко, а ракија љута. Божидар је био домаћин. У домаћинској кући се вазда водио ред да се најбоље вино и ракија чувају за радост и  скрбост.

„Чистимо редовно гроб, али трава и шибље стално расту, правда се Милица Милић, нудећи нас колачима од вишања. Сама их је, каже,  умесила.
„ Још све радим и све могу“, говори ова седамдесетрогодишња жена  која је Обилић морала да напусти 18. марта 2004. године. Из града се иселила само пар километара даље, у оближње српско село Племетина.

И она ће овде, када дође време за то, у косовску земљу и крај свог домаћина, прича и нутка оно мало људи на гробљу колачима.

У Обилићу, у школском центру, живи двадесетак Срба, Милован Ивановић је један од њих. Данас је дошао да запали свећу на очев гроб. Гробље је каже огледало Обилићких Срба, онако како живе они у граду, тако почивају и покојници на гробљу.

„Гробље треба да одржава општина Обилић. Албанска општина, као што видите, не мари за наше покојнике. Српска општина у Племетини побринула се да рашчисти гробља у селима где је концентрација Срба већа. Ми смо, ко што видите, препуштни себи“, прича Милован.

Додаје, да су неке породице плаћале од 20 – 30 евра по гробу како би се око њихових парцела очистило шибље као и да је гробље последњи пут очишћено још пре 13 година.

„Нас петоро колико си нас избројао, овде смо за сваке Задушнице. Остали, расељени по Србији, долазе за митровске Задушнице у новембру, и тада је на гробљу више људи, иначе, туга и чемер, шта да ти кажем.“

„Ено, тамо је и капела, нема ко да одржава, сва је урушена“, прича Миливоје и руком показује на малу грађевину без прозора и врата у сред гробља.   

Нема веселе слике са гробља, али је ова из Обилића баш тужна. Гробови обрасли у коров хтели би да сјаје за будуће нараштаје, сведоче о времену, причају о светлој историји.

Да има људи, много би било лакше и Србима у Обилићу и „светлим гробовима“ који чекају нове нараштаје да уклоне коров, и трње, разгрну маховину и траву и спознају истину из књига староставних покопану међу овим хумкама.

Из једног од гробава  изникао је црвени божур, онакав какав само на Косову цвета, јарко црвен, пркосећи трњу и околном зеленилу, поносно диже своје гримизне латице пут сунца.

Пише: Иван Миљковић  

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close