OD PREOCA DO PREBILOVACA: Kralj Milutin Gračanički i Prebilovački

Prebilovci su mesto stradanja i zaveta, gde tišina Neretve i blizina mora svedoče o zločinu, ali i o istrajnosti naroda da preživi i pamti. Tekst Stefana Filipovića je lično hodočašće kroz istorijsku ranu koja nas obavezuje na odgovornost, sabornost i trajno sećanje.

Rano jutro u Hercegovini, bolje reći istočna obala reke Neretve i Bregave, može da se oseti miris mora koje je tik iza prvog brda, gotovo da čujem huk reke koja se tu nedaleko uliva u Jadransko more, ali ono što se jedino čuje jeste strašna i teška tišina Prebilovaca.

Pogled na prebilovačku kosturnicu i hram u praskozorju avgustovskog jutra istovremeno ukazuje i na svirepu 1992. godinu i mračnu i zlu 1941. godinu. Na samom početku građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine jedinice HVO-a minirale su i detonirale u vazduh kosturnicu prebilovačkih mučenika. Pred sam kraj Jugoslavije, dok se još moglo bezbedno kretati po okolnim hercegovačkim brdima i jamama, Srpska pravoslavna crkva uz lično zalaganje blaženopočivšeg patrijarha Pavla podiže kosturnicu za sve stradale Prebilovčane, koje ubiše po drugi put. Na taj način, nažalost, prve komšije (susjedi), prave jasnu istorijsku, ideološku i simboličku paralelu sa svojim ustaškim prethodnicima koji su avgusta meseca 1941. godine ubili preko 800 Prebilovčana, mahom žena, dece i staraca kao i Srba iz drugih okolnih mesta, Klepaca, Čapljine, Žitomislića…

Prema izveštajima fašističkih italijanskih okupatora dubine mraka, zla i ljudskog (ne)uma, u koji su se spustile Ustaše, ubijajući učiteljicu Stanu Arnaut u učionici, ispred svojih učenika i učenica su do tada nezamislive ni najokorelijim fašistima. Danas ime Stane Arnaut nosi biblioteka u Kulturnom centru „Sveti kralj Milutin” koji se nalazi u zavetnoj zgradi nekadašnje škole unutar čijih su zidina ubijana prebilovačka deca.

I dalje se u vazduhu može osetiti to zlo devedesetih godina koje nas direktno vraća u momente i dubine mraka 1941. godine i koje nam približava, svu muku prebilovačkih novomučenika koji su stradali, na gotovo nepojmljiv način i završili u jamama donje Hercegovine. Stradali su samo zato što su bili Srbi? Samo zato što su bili pravoslavni? Možda samo zato što su bili pravoslavni Srbi u blizini ušća Neretve u more.  Izgleda da je zabranjeno Srbima da budu i žive na obali mora. To je pitanje koje stoji, zašto? Sama pomisao racionalizacije zločina i potrage za objašnjenjem je zloslutna, zlo je zlo, samo za sebe, nije potrebno objašnjavati ga.

Tišina Prebilovaca i donje Hercegovine između Čapljine, Neuma i Stoca može nam dati delimične odgovore na ta pitanja. S druge strane bodri nas i hrabri junačna i slobodna istočna Hercegovina koja se svojom borbom spasla novog pokolja. Raduje nas blizina Trebinja i života koji se tu ponovo rađa  i buja oko manastira Tvrdoša, Hercegovačke Gračanice i Jovana Dučića. To parče slobodne zemlje pokazuje da Srbi, ipak, mogu da žive na geografijama blizu Jadranskog mora a nedaleko od Boko-kotorskog zaliva – „najljepšeg zaliva na svijetu“ kako ga opisuje Nikola Malović, savremeni srpski pisac i knjižar na obali gde još jedino, i još uvek, naš narod živi pored sinjeg mora.

Krenuli smo kasno uveče iz Preoca, mog rodnog sela, nedaleko od Gračanice i još bliže do Prištine, prošli smo kroz mrakom i strahom (nenadanim) prekrivene Kosovske Mitrovice, preko Podgorice, Nikšića i Trebinja do Mostara, grada Alekse Šantića. Šantićev spomenik Neretva nije mogla ili nije želela da ponese u zaborav, onomad kad ga 1992. godine pomračeni umovi prvih komšija i susjeda baciše, kao kakav nepotreban kamen, u reku na čijim je obalama porastao u gorostasa srpske književnosti.

Nakon Mostara odmah, sa nekom zebnjom, zaputismo se u Prebilovce, selo u kome živi još samo nekoliko srpskih porodica koje odolevaju istorijskoj ali svakako nerazumnoj mržnji koja ubija i posle toliko decenija.  Presvlačimo se na parkingu, da se spremimo za službu, za istinsko poklonjenje žrtvama prebilovačkog zločina, da se spremimo za ono, za šta smo se dali na ovo pokloničko putovanje.

Sasvim neočekivno na parkingu, malo dalje od hrama Vaskrsenja Hristovog, koji je ujedno i kosturnica gde počivaju prebilovački mučenici, pojavi se automobil crnogorskih, budvanskih registracija,  iz auta izlazi otac Rafailo Boljević, iguman manastira Podmaine, koje će služiti liturgiju u hramu. Liturgija bi posebna, istovremeno i teška i lepa, sa osećajem da nas sve vreme milo posmatraju oči mučenika, nismo ih zaboravili, nismo ih ostavili, došli smo čak sa Kosova i Metohije, gde i mi sami imamo svoje muke ili ih molitveno pominjemo u Hristu, sa verom, nadom i ljubavlju Božijom. U besedi je otac Rafailo govorio o vaskrsenju kao centralnoj temi ljudske istorije i da je „vaskrsenje epicentar našeg života i da se ono kao takvo suprotstavlja životnome ovozemaljskome duhu koji je od nas pravi ograničena bića i da od našeg života pravi koncentracioni logor“. Nakon njegovog blagoslova i obećanja da će nas obići vratismo se u Mostar.

Mostar je lep grad, koji treba videti i doživeti, ali u svojoj suštini i on je veliki mučenik. Grad je podeljen i pocepan, izranjavan i izmrcvaren sa tendencijom da će ga dokusuriti belosvetski turisti koji ne znaju ni gde su došli ni zašto su došli. Podseća nas na Kosovsku Mitrovicu, Neretva na Ibar a čuveni Stari most na Neretvi, grandiozan i magičan, koji već jednom bi rušen, umesto na most podseća na neku među koja deli istočni od zapadnog dela Mostara. Pomislih da je, sam Samjuel Hangtington, pisao svoje veliko delo „Sukob civilizacija“ baš upravo na obalama Neretve, i to su prepisali od nas, pomislih.

Na obe obale Neretve, ljudi su identično prirodno ljubazni i fini, obraduju se čoveku nezapadnome, našem čoveku, i služeći dobru tursku kafu u istočnom delu ili hladno, baš kako treba, Karlovačko pivo, u zapadnom delu grada. Na obe obale Neretve, ljudi sve vreme zapitkuju: „Da li ste vi iz Beograda? “, a mi kao iz topa odgovaramo, „Ne, nismo iz Beograda! “. Kolegi i našemu saputniku, da ne kažem sapatniku, doktoru istorijskih nauka i predavaču na našem Prištinskom univerzitetu, ne bi pravo što tako odlučno negiramo da smo iz Beograda, kao da je to kakav greh ili kazna… Videvši njegov prekorni ali istovremeno i tužan  pogled, zapitasmo se, kolega istoričar iz Doma kulture Gračanica i moja malenkost, šta se to toliko loše čulo u našem odgovoru ljubaznoj konobarici iz istočnog Mostara, na pitanje da li smo iz Beograda. Definitvno da to nije pitanje samo za nas… Kako god, konobarica se okrenu sva razočarana što nismo iz Beograda, nije bila jedina, tog, za nas teškog dana.

Svanuo je još teži dan, treba ponovo ići za Prebilovce. Kolege iz Muzeja žrtava genocida iz Beograda otvaraju izložbu o mučeničkom stradanju Prebilovaca, koja će tu imati svoju stalnu izložbenu postavku. A pre same izložbe, koja je bila zakazana za kasno uveče, jer hercegovačke avgustovske vrućine i ne dozvoljavaju drugi termin, mi smo imali vremena da još malo upoznamo Mostar, podeljen grad između današnjih Bošnjaka i Hrvata koji su pre toga zajednički proterali 30.000 Srba. Čini se, da ih nisu proterali da bi još bili vezanih barjaka baš kao 1992. godine kada su otpočinjali ono zlo od građanskog rata.  Jedan od prvih „trofeja“ tog zajedništva HVO, Hrvatskog vijeća odbrane, kako su to nazivali reporteri Televizije Beograd na samom početku rata, kao da se radi o horu bečkih dečaka,  i Armije BiH bila je Saborna crkva Svete Trojice, najveća srpska pravoslavna crkva do izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu, koju 1992. godine miniraše do temelja. Inače, crkva je izgrađena 1873. godine uz pomoć tri cara, osmanskog, austrijskog i ruskog, naravno najveći deo „tereta“ izgradnje su podneli Srbi iz Mostara, gradeći sebi  i Gospodu ovu veliku zadužbinu, koju je Eparhija Zahumsko-hercegovačka i Primorska ponovo podigla i čija obnova na neki način još uvek traje. Neka se obnovom Sabornog hrama Svete Trojice obnovi Mostar kakav je bio, jedinstven i u snažnom planinskom zagrljaju između Huma i Veleža, koje deli Neretva, pa da reka  ponovo deli planine, a ne ljude, koji se isto osmehuju, isto pevaju i raduju gostima iz Beograda.

Krenuli smo ponovo ka Prebilovcima, čim se izađe iz Mostara niz reku Bunu, pa niz Neretvu brzo se dolazi do manastira Žitomislića, posvećenog prazniku Blagovesti, koji obnoviše u 16. veku braća Miloradovići, lokalni srpski plemići, kasnije prebegli za Rusiju. Manastir je podelio istu sudbinu kao i Prebilovci 1941. godine, bratija je pozvana na popis u susedno hrvatsko selo, i umesto da budu popisani, bivaju pobijeni i bačeni u jamu Vidonju na desnoj obali Neretve, a 1992. manastir je podelio sudbinu Sabornog hrama Svete Trojice u Mostaru, manastir je spaljen pa miniran od strane HVO-a.

Uz blagoslov patrijarha Pavla i pregalaštvo Eparhije Zahumsko-hercegovačke i Primorske, i uz lično zalaganje blaženopočivšeg episkopa Atanasija Jevtića 2005. godine manastir je obnovljen,  a od 2019. godine pri manastiru funkcioniše i muzej sa vrednom postavkom. Okrepljeni molitvom i bratskim razgovorom sa sjajnim arhimandritom Danilom, nastavismo svoj put ka Prebilovcima.

Kako se približavamo Prebilovcima, sve je više policije i drugih javnih službi, uglavnom iz Čapljine koja je u neposrednoj blizini sela. Bezbednost podignuta na viši nivo. Sleće helikopter iz Banjaluke, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik dočekuje goste iz vlada iz Beograda i Podgorice, što je poseban kuriozitet, kao da se Crna Gora, polako ali sigurno vraća sebi. A crkvene velikodostojnike na čelu sa mitropolitom Crnogorsko-primorskim Joanikijem, dočekuje dobri vladika Dimitrije, episkop Zahumsko-hercegovački i Primorski. 

Želeći da izbegnemo gužvu prolazimo pored hrama i nastavljamo ka selu, ka školi i kulturnom centru „Sveti Kralj Milutin“. Dočekuje nas policija iz Čapljine, koja nam pristojno pokazuje mesto za parking i momci iz obezbeđenja predsednika iz Banjaluke, shvataju da smo „naši“ i samo klimaju glavom. U samom školskom dvorištu dočekuje nas mladi srpski istoričar, direktor Muzeja žrtava genocida, jedan od najzaslužnijih što će Prebilovci imati stalnu postavku, pored bivšeg direktora Dejana Ristića, dragi kolega Bojan Arbutina. Ne može da sakrije uzbuđenost i tremu zbog čitavog događaja koji sledi i istovremenu radost što smo tu i što mu pružamo podršku.

Ispred ulaza u školu u kojoj su Ustaše od juna do avgusta 1941. sprovodile svoj krvavi pir, na malom improvizovanom košarkaškom igralištu dva dečaka iz Prebilovaca igraju košarku ne mareći puno za sve nas, jedan je Jokić a drugi je Bogdanović, koliko sam mogao da čujem. Jedan u dresu fudbalske reprezentacije (kakav neočekivani omaž onima koji to jedini nisu zaslužili) a drugi u majci na kojoj piše „Nema predaje“,  snaga srpskog duha, koji niko i ništa ne može da slomi, isto kao i naše košarkaše u Parizu koji su tih dana igrali odlučujuće duele protiv Australije i SAD-a. Jedino su prekinuli svoju igru kad je predsednik Republike Srpske prolazio, bila su im interesantna ona velika i dugačka crna vozila u koloni.

Za govornicom se smenjuju jedan za drugim vladika Dimitrije, direktor Arbutina, predstavnik predsednika Republike Srbije g-din Adam Šukalo, ispred srpske Vlade ministar Dejan Ristić posebno emotivan, zbog svog ranijeg doprinosa da Prebilovci dobiju stalnu izložbenu postavku. Na samom kraju predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

 Na njegov karakterističan način, izbegavajući lažnu političku korektnost, daje predloge o tome da se Prebilovci proglase za mesto od specijalnog interesa Srbije i Srpske. Inicira da se u Prebilovcima podigne veliki kulturni i obrazovni centar većeg obima, nego postojeći, sa potrebnim kapacitetima, koji će budućim naraštajima iz čitave Srbije, Srpske i Crne Gore pružiti mogućnost da saznaju i shvate šta se desilo i šta se dešavalo 1941. godine. Program vodi devojka iz Prebilovaca, potomak onih retkih koji su uspeli da prežive prebilovačku tragediju.

Međutim, najupečatljivije je to, da se sve ovo dešava u školi, u učionici koja je 1941. godine bila stecište velikog ustaškog zločina, u učionici gde je pred učenicima ubijena učiteljica Stana Arnaut. Poseban splet emocija u čoveku se komeša tom u trenutku ali čist hercegovački vazduh i miris nedalekog Jadrana vraćaju nas brzo u sadašnjost Prebilovačku, koja doduše nije mnogo svetlija, gde pored centra „Sveti kralj Milutin“ i par srpskih kuća nema ničega.

Selo nema uličnog osvetljenja, put se raspada, čak je teško i pronaći samo mesto, gotovo da nema obeležja, zaborav prvih suseda, namerna i svesna, je treći pokušaj da ih ubiju. Međutim teško to mogu da učine dok oni dečacima sa košarkaškom loptom znaju ko su i šta su, oni ne mare za sve njih, Prebilovci će preživeti kroz te male košarkaše.

Visoke zvanice su napustile mesto, ostali smo samo mi i kolege iz Trebinja iz Muzeja Hercegovine i Zadužbine „Knez Miroslav Humski”. Čuje se tišina i oseća se teška muka ostavljenih ljudi u dubokom mraku Hercegovine. Uz komešanje kosovsko-resavskog i istočno-hercegovačkog dijalekta koje jedino para tu tišinu pokušavamo da nađemo rešenje da ove ljude ne ostavljamo tek tako, kako da se povežemo, kako da se usaglasimo, kako da napravimo saradnju između Gračanice i Kosovske Mitrovice na jednoj strani i Trebinja i Prebilovaca na drugoj.

Usaglasili smo da jedino zajedno možemo nešto da pomerimo i promenimo, te večeri su političari puno toga rekli ali mi smo ti koji moramo nešto i da uradimo. Sutradan smo posetili Trebinje i Zadužbinu „Knez Miroslav Humski” , kako smo i obećali. To nam je ulilo dodatnu nadu u Gradu sunca na Trebišnjici, da sve ovo neće ostati samo jedna teška srpska priča.

Stefan Filipović, politikolog
Preoce – Priština, 16.08.2024. godine
Tekst je objavljen u „Vidovdanskom glasniku”, godišnjak za kulturu /Gračanica 2025. /godina XXXIV / broj 33/