Прича из Опрашака: Петкова „Бела лађа“ остаје без воде

Породица Петка Милетића једина је повратничка која живи у Опрашкама,  засеоку села Кош код Истока. И село и засеoк некада беху чисто српски. Данас, 21 годину после рата, Опрашке су и даље српске све докле у њима обитава четворо Милетића: Петко и Снежана са своје двоје деце.

О Опрашкама, селу на брежуљку изнад Жача, недалеко од Осојана, нећете моћи  ништа да сазнате на интернету. Ако консултујете Гугл, савремено чудо данашњице, које може да завири у сваки кутак ове планете, понудиће вам на стотину сличних наслова о томе да је једини Србин у овом повратничком селу нападнут на свом имању. За остале детаље мораћете лично да  пронађете Петка и његову породицу. И поред бројних недаћа које притискају са свих страна, он ће вас дочекати раширених руку и широког осмеха. Свакоме ко закорачи на његово имање, поглед привлачи натпис „Бела лађа“ исписан на зиду шупе.

„Ја сам вам капетан овог имања, с којим ћу или да запловим у боље сутра и мирније воде или ћу да потонем, а како је кренуло биће да ће се пре десити ово друго“, прича кроз осмех Петко и позива нас у свој дом на кафу и ракију.

Разговор настављамо унутра, и после краћег упознавања, на ред дођоше и тешке теме. Испричао нам је Петко о томе како га је напао Ашкалија који је напасао стоку на његовом имању.

„Немогуће је да одбранимо имање, стално пуштају стоку. То намерно раде, хоће да нас отерају и да им остане сва ова лепота“, без задршка говори Петко.

А да је имање лепо – лепо је, домаћин ту није претерао. Кућа и авлија са погледом који вреди бар милион евра. У даљини се беле снежни врхови Проклетија, међаша родне метохијске равнице.  

Вредан је Петко, па не да, да ни педаљ земље остане јалов. Обрађује близу 20 хектара, што своје што земље рођака који се нису вратили у село. Мора тако јер то је његовој породици основни извор прихода. Све што произведу продају на пијаци у Косовској Митровици и тако школују сина и ћерку, средњошколце који наставу уче у Осојану. Од поврћа које не продају на пијаци вредна Снежана, Петкова супруга, направи зимницу за муштерије и тако заради још који динар.

Без воде живота нам нема

Таман кад је помислио да је његова „бела лађа“ коначно упловила у мирније воде, ето невоље. Вода је проблем с којим се Милетићи од недавно сусрећу. Једини бунар у селу локални Албанац је заједно са земљиштем узео под закуп и користи воду за фарму оваца.  

 

„То јесте сеоски бунар али практично за једну породицу, нема ту воде да се прикључи више породица. Ево, ми смо смањили и башту на свега неколико ари. Имали смо у плану  да садимо око 20 до 30 ари јагода али без воде ништа“, прича Снежана.

Петко нас води до својих пластеника и прича како је засаде преполовио због воде.

„И Богу и народу сам досадио прошле године. Сваког дана трактором сам довозио по 2.700 литара воде у четири туре из Шаљиновице довде, како се род у пластеницима не би осушио. Не могу више тако, има одавде до тамо четири километра. Потребан ми је бунар да бих морао да радим и живим“, говори Петко.

Из општине Исток су прошле године желели да помогну. Међутим, воде није било ни на дубини од 20 метара. За нова ископавања Милетићи немају пара, а кажу да је једини спас копање артерског бунара.

„С обзиром на то да смо једина српска породица овде и да годинама опстајемо и трудимо се, и улагали смо и издвајали колико смо имали не би ли опстали. Надамо се да ће неко имати у виду и да нам изађе у сусрет, јер у супротном, не желим да то испадне као претња, али ја у будућности не видим перспективу нашег опстанка овде. Вода је нама извор живота. Како ћемо без боде да живимо“, јада се Петко Милетић.

На терену није онако како се представља у Београду

Локалне власти раде тако што помоћ углавном деле једним те истим људима, а по том принципу, прича Петко, раде и српске и косовске установе.

„Ја сам имао 10 хектара под детелином и пет под ливадама, нисам могао да добијем ништа од механизације, не знам из ког разлога. Редовно сам писао захтеве Канцеларији за Косово и Метохију али ја нисам могао да прођем, из ког разлога мени није јасно“, слеже раменима и додаје:  

„Одговорно могу да тврдим да има ситуација где се у Београду представља да се помаже свесрдно, они су тако обавештени. Међутим, на терену није баш тако. Многи људи су ускраћени за помоћ, а то би неко требало да каже и јави“, говори једини житељ Опрашака.

Пре рата је у селу живело 25 српских породица, данас само Петкова. Прича нам да се село први пут у црквеним списима помиње још у 16. веку, те да је било познато по цркви Светог Јеремије, који се у овим крајевима посебно поштује и слави. Турци су цркву срушили али село је опстало. Међутим, на прагу 21. века село поново страда, овога пута од Албанаца.

Према легенди коју је причала старица из овог краја, а која се још увек препричава код локалних Срба, Опрашке ће поново оживети кад се нађу два брата близанца да на белим коњима близанцима узору бразду око села.

Ко верује у легенду, маштаће о том дану, а Петко?… Он верује једино матичној држави. Не тражи ни ате ни близанце већ само неког да му помогне да ископа бунар који њему и његовој „белој лађи“ значи сигуран живот.

И. Миљковић