Одлазак најстаријег Приштевца чика Аце Јанићијевића

Чика Аца је најстарији Приштевац и сигурно онај који је најдуже поживео у свом родном граду. Био је  велики родољуб, енциклопедија знања, препун животне мудрости, а скроман, готово невидљив у својој посебности.

Јован Јанићијевић (1893) из Приштине није хтео да служи турску војску у трајању од шест година, па је бродом из Солуна кренуо за Америку. Није  стигао на време да се укрца на Титаник. Отишао је касније неким другим паробродом са братом Данилом (Данче). Јован се вратио као добровољац за Солунски фронт. Али, био је у униформи америчког војника, јер није стигао да се пријави као српски добровољац. Међутим, када се прикључио српској војсци, скинуо је америчку капу и ставио на главу шајкачу. Наставио је да живи у Приштини иако је у Америци добио документ да ће као добровољац моћи да се бесплатно лечи у свим здравственим установама.

Његов брат Данче, се вратио у Приштину после педесет две године. Био је ожењен Рускињом и имао је два сина. Као већ богати Американац, ипак није могао да се помири са раскошним животом у том далеком свету, лепше му је било у завичају.

У породичној кући према градској пијаци, она страна поред Окружног суда, наставио је да живи Јован. Бавио се опанчарским и јужарским занатом. Од државе ништа никада није тражио, чак и поред зграде суда никад није прошао. Увек је ишао са друге стране улице. Јован је често ишао у Гњилане да пазарним даном купује ужад. Имао је чезу и једног доброг коња. Особина тог брзог ата била је да када наиђе на другу запрегу, обавезно је морао да је претекне. Да буде први. Алудира чика Аца и на људе који се утркују и по сваку цену желе да буду први. Духовити син прича и анегдоту о свом оцу и његовој мајци. Наиме, баба је са шесторицом синова, млада удовица, настојала да се сви описмене. Јован је избегавао школу. Мајка би сина ставила у џак па на леђа амалину коме би платила да дете однесе у школу и унесе га у учионицу. Тако је дечак „Таксијем одлазио у школу“, присећа се чика Аца. 

Јован Јанићијевић се оженио са Ружицом, побожном девојком из породице Поповић (један од стричева био је свештеник) из улице Аце Маровић. Родила је седморо деце, а двоје је изгубила. Јован је имао једну навику коју је касније практиковао и његов син: Сваке суботе би у току дана испио литар млека.

Александар, Аца, родио се 1928. године. Одрастао је сиротињски играјући се са децом у врбацима крај мутне реке Приштевке. Од мајке је примао особине пламенитости, човекољубља и побожности. Од оца је научио дисциплину, рад и поштење. Никада ником ни пожелети се не сме зло. Оно што није твоје ни у сну не пожели. Ленствовање је губа за тело и душу. Правда је спора, али достижна. „Све се враћа- све се плаћа“, учили су га од малена. Све што чинимо другима, и добро и лоше- једном долази на наплату… Касније је он друге опомињао. На приштинском гробљу, крај порушених споменика говорио је „ Ови рушиоци узели су кредит…“ Неки га је познаник, када се разболео, очигледно у дубоким разговорима са собом самим питао да ли је то баш тако. И уверио се да јесте. А да је тако подсетио је и виђену Албанку која му је прилазила на улици, већ у овом 21. веку, као да је све у најбољем реду, а било је њих двадесетак Срба у граду: „Госпођо, да бисте имали лаку смрт- треба то да заслужите…“, казао је када је она поменула своје родитеље.

До почетка Другог светског рата Александар је завршио основну школу и малу матуру. Када је започео рат, пошто је васпитаван да ради, запослио се као шегрт у штампарији Жике Поповића. Одмах поред ове штампарије био је штампар и књижар Јован Костић. Када су дошли партизани конфисковали су све и обе штампарије спојили у једну. Прва државна штампарија налазила се бочно од Музеја, у наставку прве самоуслуге. Касније је у тој згради био смештен суд.

Много тога је памтио чика Аца. Када је 1946. године штампан први примерак „Јединства“, мајстор Ванче је од дрвета изрезбарио слова и руководио целим процесом штампања новине. Био је универзални мајстор, мајстор Ванче. Митар Миљковић је испред Обласног одбора био задужен за пропаганду и организовао је штампање листа. Аца Јанићијевић је као шегрт помагао око рото машина у изради тог првог броја приштинског издања. Од 1944. године лист је повремено штампан у Призрену.

На прослави двадесет година излажења „Јединства“ биле су многе званице. Мајстор Ванче је на телевизији гледао извештај  о прослави. Он је био заборављен. Срце му је у тренутку препукло због неправде.

Шегрт Аца сећа се да су штампали и родољубиву песму Бранка Ћопића док је он још помагао у штампарији. Сећа се и тога да су одмах након рата партизани донели још једну немачку штампарију. Била је пронађена у вагону који је остао заглављен негде на непроходном делу пруге приликом повлачења Немаца.

Када је Гимназија почела са радом 1945. године уписивали су се младићи неколико генерација, али и они из околних села. За једну годину завршавали су по два разреда. Прве године уписано је тристотине педесет ученика. Његови другови уписали су се у други разред, али он није хтео ништа да прескаче. Хтео је да учи све по реду. Већ 1947. године почеле су са радом и средње  школе, тако да су многи ученици напуштали гимназију и прелазили у друге школе. Јер, владало је мишљење да је гимназија намењена превасходно за буржујску децу. Тако је након две године једва формирано једно одељење четвртог разреда. За пети разред дошло је десетак ђака из Косовске Митровице, јер тамо није било наставе за тај разред. Углавном,  свега тринаест ученика завршило је матуру из прве послератне генерације.У шестом разреду су се углавном растурили јер математику нису могли да положе. Предавао им је професор Никола Белоцерковац, руски емигрант.

Аца Јанићијевић је маштао да постане атомски стручњак. Уписао је најпре Природно математички факултет у Београду. Од сто четрдесет кандидата био је међу првих десет који су положили пријемни испит. Слушао је предавања академика Павла Савића. Околности су биле такве да факултет није завршио, већ физику на Вишој педагошкој школи у Нишу.

Када се вратио у Приштину, почео је да ради у такозваној „Вечерњој школи“ или Школи за одрасле. Ту школу похађали су политички постављани директори и руководиоци који су били необразовани, углавном са четири разреда основне школе. Добијали су дипломе и остајали на руководећим местима.

Око 1960. године прелази да ради у основну школу Аца Маровић, као професор математике, хемије и физике. Када га је колегиница замолила да уместо ње дежура у току писменог задатка, прихватио је. Дан уочи тог писменог, пријатељ његовог оца замолио је да провежба задатке пре писменог са његовим сином. Вежбали су. Сутрадан је открио да је дечак већ имао задатке које ће радити на писменом. Није ништа рекао ни колегиници нити директору, моментално је дао отказ.  За петнаест дана завршавала се школска година, није желео да чека. Није хтео да ствара интелектуалне инвалиде.

На позив тадашњег директора почео је да ради у Термоелектранама Обилић. Радио је и овде свој посао савесно и одговорно све док му нису засметали марифетлуци каснијих шефова и директора. Разне смицалице је доживео. Био је озбиљан, одговоран, строг према себи и другима. Надасве, био је стручан. Директори и шефови када би дошли на функцију тражили су од њега да им покаже термоелектране. Управо је та његова стручност сметала. Открио је грешку америчке фирме приликом монтаже неког уређаја и сам је отклонио квар. Добио је новчану награду од компаније, а Комбинат је добио одштету. После тридесет и три године рада,  дао је отказ. Разоткривао је крађу, немар и безобразлук пословодства.   

За себе чика Аца каже: “Двадесет година сам седео у ђачкој клупи. Десет година сам учио да препознајем марифетлук. Двадесет година сам био бригадни, резервни официр.“

Марифет је турска реч која означава обичај, ред у понашању. Марифетлук је покушај некога да искомпромитује ред у лепом понашању. Чика Аца то објашњева кроз причу коју памти од својих старих.

„Био је у селу неки стари хоџа. Село се проширило и јавила се потреба за још неким који ће му помоћи. Довели су у село још једног младог, школованог хоџу. Постављен је у други заселак. Оде стари хоџа у тај заселак и почне пред народом да хвали младога. „Он је добар, он је најбољи, готово да је свети човек. Свака његова длака је светиња.“ Почне да му чупа длаке из браде и дели народу да чувају као светињу. Када је младић остао без браде, више није могао да буде хоџа. Тако је поново у селу остао само онај стари хоџа. Послужио се марифетлуком да би отерао конкуренцију.

Глоба значи казна (асоцијација на глобализацију). Еснафи су ишли да плате глобу, тј. казну зато што нису на време отворили радњу, зато што није било почишћено испред радње или због разних других непоштовања прописа.

Аца је упамтио речи своје мајке „Немој синко да се свађаш са комшијама. Препусти све Богу. Са три стране комшије су им биле Албанци. Реновирају кућу, стављају зид и остављају капиџик (вратанца која спајају два дворишта). Један комшија, па и други кажу мајци: „Кад умреш, ја ћу да уђем у твоје.“ Тако су казали један па и други комшија. И дешавале су им се несреће, убијали су се породично и умирали пре старице. Мајка је умрла 1972. године а претходно је показала место где ће је сахранити. Поред гроба детета које је сахранила 1925. године.

Аца је са супругом Драгицом остао у Приштини. Читаву годину он није излазио из стана после бомбардовања 1999. године. Драгица је излазила у куповину, дружила се са другим женама, ишла у Грачаницу. Обилазиле су и друге манастире. Јер, Оливера Јочић је пустила једног Румуна да станује код ње. Радио је у некој од страних мисија. Она је купила црквени календарчић за свог станара и објаснила му да када буде дан обележен црвеним словом, он треба да њу и другарице води у неки манастир.

Први изласци Чика Ацини били су до Центра за мир и толеранцију, канцеларије у којој су се једино смели окупљати Срби. Јанићијевићи су живели у Крагујевачкој улици број 100. Та канцеларија налазила се управо преко пута њихове зграде, у простору поред ватрогасаца и полиције, где је пред бомбардовање била канцеларија Комерцијалне банке. Тако би он у подне, једном недељно долазио у Си- Пи- Ти  (Center for Peace and Tolerance), да би се сусрео са својим другом из младости, Турчином чије је име било Грозда. Када је почео да излази, углавном се виђао са Турцима. Берберин који га је шишао није хтео да му наплати, ни обућар који му је поправљао ципеле. Питали су га треба ли му новац.

Сећао се и сусрета са колегом са посла Албанцем, коме је помогао да га врате на посао после војске. Био је сиромашан и Аца није могао да поднесе неправду. Тај човек га је срео код старе Робне куће, грлио га и плакао:

“Не смем да говорим- али ‘оћу да говорим. Ти си ме спасио, ти си ми помогао кад ми је било најтеже!“

У време погрома 2004. године, када је кренуло протеривање Срба из Приштине, у стан код Аце и Драгице дошао је енглески официр, који је рекао да има налог да их евакуише из Приштине.

„Хвала Вам, гласио је одговор. У нашој вери има један неписани обичај. Кад се некоме приближи час смрти, он позове своје ближње да се опросте. Опросте се, пољубе и мирно чекају крај. Видите дакле, ми смо се опростили, пољубили и сада чекамо смрт. Радите нам шта хоћете- ми не идемо нигде“.

Збуњени официр је отишао да би се после неколико дана вратио. Схвативши да је могао да одговора за присилу, дошао је да се правда и извињава. Никако није могао да разуме како то неко спремно гледа смрти у очи.

Наставили су да живе у свом стану у Приштини. Испратили су на вечни починак докторку Милицу Луковић, Раду Савић, Вуку Ивановић, Оливеру Јочић, Снежану Борзановић, Бору Дрмончића, логораша, па његову кћи Милијану, па сина Мићу и супругу Катицу. Док су год могли да одлазе на гробље,  палили су по сто свећа  Аца и сто свећа Драгица. Прецима и рођацима, познаницима, професорима, пријатељима, војницима и онима за које су знали да их нико не помиње….Учио нас је да и оном аустријском војнику, чије је споменик изникао ни од куда 2017. године, треба да упалимо свећу. Тако нас је учио свети Владика Николај Велимировић, подсећао је.

Када је обновљена црква Светог Николе после паљења, ревносно су долазили да је уређују и чисте. Илија и Благуна Трајковић, Ристићи Верица и Ратко, Рабија Туркиња, Снежа Борзановић, Милева, по некад Вера Голубовић. Чика Аца и тетка Драгица, редовно. Доносио је свеже ђевреке да се мало сви окрепе. Радосно су  припремали своју цркву за долазак свештеника.  Када је почела да се служи литургија недељом у обновљеном храму, Аца је на знак свештеника хитао да лупа звоно. Био је срећан, са осећањем васкрсења. Долазак свештеника у кућу да му свети водицу, за њега је био доживљај раван ослобођењу.

Није желео да пишем о њима. Говорио је: “ Свако писање нама само може да штети“. Сакупљала сам детаље кроз наше дуге разговоре о Приштевцима, о професорима, Русима. Записивала сам шта нам је причао у цркви, на гробљу или у порти манастирској. Сакупљала сам као мрвице… Њему је изгледало као хвалисање ако прича своју биографију.

У Грачаници их је ударио аутомобил возећи у рикверц. Драгица је сломила кук. Болнице, лечења, немоћ. Прешли су због лечења да живе у Косовској Митровици. Драгица је ту нашла вечни спокој у пролеће 2019. године. Гробље за Митровчанце није близу. До места Рударе где сада сахрањују Србе, мора се аутом. Зато је Аца одлазио у цркву светог Димитрија, на брду, да упали свећу својој животној сапутници. Десила се несрећа. Напали су га пси луталице. У покушају да се одбрани, пао је и сломио кук. Лекари су били изненађени здравим организмом. Оперисали су га у деветој деценији.

Аца је поред иконе своје славе, светог Стефана Дечанског, држао фотографију на којој су његови унуци Лука и Јака. Дечаци живе у Словенији са мајком. Чика Аца је стоички носио бол, сахранивши сина. Примио је то као Божју вољу, једнако као и све друго што је кроз живот носио.

Чика Аца је најстарији Приштевац и сигурно онај који је најдуже поживео у свом родном граду. Био је  велики родољуб, енциклопедија знања, препун животне мудрости, а скроман, готово невидљив у својој посебности. У деведесет седмој години тихо је напустио овај свет и преселио тамо где нема суза ни уздаха.

Пише: Радмила Тодић Вулићевић