Odlazak najstarijeg Prištevca čika Ace Janićijevića

Čika Aca je najstariji Prištevac i sigurno onaj koji je najduže poživeo u svom rodnom gradu. Bio je  veliki rodoljub, enciklopedija znanja, prepun životne mudrosti, a skroman, gotovo nevidljiv u svojoj posebnosti.

Jovan Janićijević (1893) iz Prištine nije hteo da služi tursku vojsku u trajanju od šest godina, pa je brodom iz Soluna krenuo za Ameriku. Nije  stigao na vreme da se ukrca na Titanik. Otišao je kasnije nekim drugim parobrodom sa bratom Danilom (Danče). Jovan se vratio kao dobrovoljac za Solunski front. Ali, bio je u uniformi američkog vojnika, jer nije stigao da se prijavi kao srpski dobrovoljac. Međutim, kada se priključio srpskoj vojsci, skinuo je američku kapu i stavio na glavu šajkaču. Nastavio je da živi u Prištini iako je u Americi dobio dokument da će kao dobrovoljac moći da se besplatno leči u svim zdravstvenim ustanovama.

Njegov brat Danče, se vratio u Prištinu posle pedeset dve godine. Bio je oženjen Ruskinjom i imao je dva sina. Kao već bogati Amerikanac, ipak nije mogao da se pomiri sa raskošnim životom u tom dalekom svetu, lepše mu je bilo u zavičaju.

U porodičnoj kući prema gradskoj pijaci, ona strana pored Okružnog suda, nastavio je da živi Jovan. Bavio se opančarskim i južarskim zanatom. Od države ništa nikada nije tražio, čak i pored zgrade suda nikad nije prošao. Uvek je išao sa druge strane ulice. Jovan je često išao u Gnjilane da pazarnim danom kupuje užad. Imao je čezu i jednog dobrog konja. Osobina tog brzog ata bila je da kada naiđe na drugu zapregu, obavezno je morao da je pretekne. Da bude prvi. Aludira čika Aca i na ljude koji se utrkuju i po svaku cenu žele da budu prvi. Duhoviti sin priča i anegdotu o svom ocu i njegovoj majci. Naime, baba je sa šestoricom sinova, mlada udovica, nastojala da se svi opismene. Jovan je izbegavao školu. Majka bi sina stavila u džak pa na leđa amalinu kome bi platila da dete odnese u školu i unese ga u učionicu. Tako je dečak „Taksijem odlazio u školu“, priseća se čika Aca. 

Jovan Janićijević se oženio sa Ružicom, pobožnom devojkom iz porodice Popović (jedan od stričeva bio je sveštenik) iz ulice Ace Marović. Rodila je sedmoro dece, a dvoje je izgubila. Jovan je imao jednu naviku koju je kasnije praktikovao i njegov sin: Svake subote bi u toku dana ispio litar mleka.

Aleksandar, Aca, rodio se 1928. godine. Odrastao je sirotinjski igrajući se sa decom u vrbacima kraj mutne reke Prištevke. Od majke je primao osobine plamenitosti, čovekoljublja i pobožnosti. Od oca je naučio disciplinu, rad i poštenje. Nikada nikom ni poželeti se ne sme zlo. Ono što nije tvoje ni u snu ne poželi. Lenstvovanje je guba za telo i dušu. Pravda je spora, ali dostižna. „Sve se vraća- sve se plaća“, učili su ga od malena. Sve što činimo drugima, i dobro i loše- jednom dolazi na naplatu… Kasnije je on druge opominjao. Na prištinskom groblju, kraj porušenih spomenika govorio je „ Ovi rušioci uzeli su kredit…“ Neki ga je poznanik, kada se razboleo, očigledno u dubokim razgovorima sa sobom samim pitao da li je to baš tako. I uverio se da jeste. A da je tako podsetio je i viđenu Albanku koja mu je prilazila na ulici, već u ovom 21. veku, kao da je sve u najboljem redu, a bilo je njih dvadesetak Srba u gradu: „Gospođo, da biste imali laku smrt- treba to da zaslužite…“, kazao je kada je ona pomenula svoje roditelje.

Do početka Drugog svetskog rata Aleksandar je završio osnovnu školu i malu maturu. Kada je započeo rat, pošto je vaspitavan da radi, zaposlio se kao šegrt u štampariji Žike Popovića. Odmah pored ove štamparije bio je štampar i knjižar Jovan Kostić. Kada su došli partizani konfiskovali su sve i obe štamparije spojili u jednu. Prva državna štamparija nalazila se bočno od Muzeja, u nastavku prve samousluge. Kasnije je u toj zgradi bio smešten sud.

Mnogo toga je pamtio čika Aca. Kada je 1946. godine štampan prvi primerak „Jedinstva“, majstor Vanče je od drveta izrezbario slova i rukovodio celim procesom štampanja novine. Bio je univerzalni majstor, majstor Vanče. Mitar Miljković je ispred Oblasnog odbora bio zadužen za propagandu i organizovao je štampanje lista. Aca Janićijević je kao šegrt pomagao oko roto mašina u izradi tog prvog broja prištinskog izdanja. Od 1944. godine list je povremeno štampan u Prizrenu.

Na proslavi dvadeset godina izlaženja „Jedinstva“ bile su mnoge zvanice. Majstor Vanče je na televiziji gledao izveštaj  o proslavi. On je bio zaboravljen. Srce mu je u trenutku prepuklo zbog nepravde.

Šegrt Aca seća se da su štampali i rodoljubivu pesmu Branka Ćopića dok je on još pomagao u štampariji. Seća se i toga da su odmah nakon rata partizani doneli još jednu nemačku štampariju. Bila je pronađena u vagonu koji je ostao zaglavljen negde na neprohodnom delu pruge prilikom povlačenja Nemaca.

Kada je Gimnazija počela sa radom 1945. godine upisivali su se mladići nekoliko generacija, ali i oni iz okolnih sela. Za jednu godinu završavali su po dva razreda. Prve godine upisano je tristotine pedeset učenika. Njegovi drugovi upisali su se u drugi razred, ali on nije hteo ništa da preskače. Hteo je da uči sve po redu. Već 1947. godine počele su sa radom i srednje  škole, tako da su mnogi učenici napuštali gimnaziju i prelazili u druge škole. Jer, vladalo je mišljenje da je gimnazija namenjena prevashodno za buržujsku decu. Tako je nakon dve godine jedva formirano jedno odeljenje četvrtog razreda. Za peti razred došlo je desetak đaka iz Kosovske Mitrovice, jer tamo nije bilo nastave za taj razred. Uglavnom,  svega trinaest učenika završilo je maturu iz prve posleratne generacije.U šestom razredu su se uglavnom rasturili jer matematiku nisu mogli da polože. Predavao im je profesor Nikola Belocerkovac, ruski emigrant.

Aca Janićijević je maštao da postane atomski stručnjak. Upisao je najpre Prirodno matematički fakultet u Beogradu. Od sto četrdeset kandidata bio je među prvih deset koji su položili prijemni ispit. Slušao je predavanja akademika Pavla Savića. Okolnosti su bile takve da fakultet nije završio, već fiziku na Višoj pedagoškoj školi u Nišu.

Kada se vratio u Prištinu, počeo je da radi u takozvanoj „Večernjoj školi“ ili Školi za odrasle. Tu školu pohađali su politički postavljani direktori i rukovodioci koji su bili neobrazovani, uglavnom sa četiri razreda osnovne škole. Dobijali su diplome i ostajali na rukovodećim mestima.

Oko 1960. godine prelazi da radi u osnovnu školu Aca Marović, kao profesor matematike, hemije i fizike. Kada ga je koleginica zamolila da umesto nje dežura u toku pismenog zadatka, prihvatio je. Dan uoči tog pismenog, prijatelj njegovog oca zamolio je da provežba zadatke pre pismenog sa njegovim sinom. Vežbali su. Sutradan je otkrio da je dečak već imao zadatke koje će raditi na pismenom. Nije ništa rekao ni koleginici niti direktoru, momentalno je dao otkaz.  Za petnaest dana završavala se školska godina, nije želeo da čeka. Nije hteo da stvara intelektualne invalide.

Na poziv tadašnjeg direktora počeo je da radi u Termoelektranama Obilić. Radio je i ovde svoj posao savesno i odgovorno sve dok mu nisu zasmetali marifetluci kasnijih šefova i direktora. Razne smicalice je doživeo. Bio je ozbiljan, odgovoran, strog prema sebi i drugima. Nadasve, bio je stručan. Direktori i šefovi kada bi došli na funkciju tražili su od njega da im pokaže termoelektrane. Upravo je ta njegova stručnost smetala. Otkrio je grešku američke firme prilikom montaže nekog uređaja i sam je otklonio kvar. Dobio je novčanu nagradu od kompanije, a Kombinat je dobio odštetu. Posle trideset i tri godine rada,  dao je otkaz. Razotkrivao je krađu, nemar i bezobrazluk poslovodstva.   

Za sebe čika Aca kaže: “Dvadeset godina sam sedeo u đačkoj klupi. Deset godina sam učio da prepoznajem marifetluk. Dvadeset godina sam bio brigadni, rezervni oficir.“

Marifet je turska reč koja označava običaj, red u ponašanju. Marifetluk je pokušaj nekoga da iskompromituje red u lepom ponašanju. Čika Aca to objašnjeva kroz priču koju pamti od svojih starih.

„Bio je u selu neki stari hodža. Selo se proširilo i javila se potreba za još nekim koji će mu pomoći. Doveli su u selo još jednog mladog, školovanog hodžu. Postavljen je u drugi zaselak. Ode stari hodža u taj zaselak i počne pred narodom da hvali mladoga. „On je dobar, on je najbolji, gotovo da je sveti čovek. Svaka njegova dlaka je svetinja.“ Počne da mu čupa dlake iz brade i deli narodu da čuvaju kao svetinju. Kada je mladić ostao bez brade, više nije mogao da bude hodža. Tako je ponovo u selu ostao samo onaj stari hodža. Poslužio se marifetlukom da bi oterao konkurenciju.

Globa znači kazna (asocijacija na globalizaciju). Esnafi su išli da plate globu, tj. kaznu zato što nisu na vreme otvorili radnju, zato što nije bilo počišćeno ispred radnje ili zbog raznih drugih nepoštovanja propisa.

Aca je upamtio reči svoje majke „Nemoj sinko da se svađaš sa komšijama. Prepusti sve Bogu. Sa tri strane komšije su im bile Albanci. Renoviraju kuću, stavljaju zid i ostavljaju kapidžik (vratanca koja spajaju dva dvorišta). Jedan komšija, pa i drugi kažu majci: „Kad umreš, ja ću da uđem u tvoje.“ Tako su kazali jedan pa i drugi komšija. I dešavale su im se nesreće, ubijali su se porodično i umirali pre starice. Majka je umrla 1972. godine a prethodno je pokazala mesto gde će je sahraniti. Pored groba deteta koje je sahranila 1925. godine.

Aca je sa suprugom Dragicom ostao u Prištini. Čitavu godinu on nije izlazio iz stana posle bombardovanja 1999. godine. Dragica je izlazila u kupovinu, družila se sa drugim ženama, išla u Gračanicu. Obilazile su i druge manastire. Jer, Olivera Jočić je pustila jednog Rumuna da stanuje kod nje. Radio je u nekoj od stranih misija. Ona je kupila crkveni kalendarčić za svog stanara i objasnila mu da kada bude dan obeležen crvenim slovom, on treba da nju i drugarice vodi u neki manastir.

Prvi izlasci Čika Acini bili su do Centra za mir i toleranciju, kancelarije u kojoj su se jedino smeli okupljati Srbi. Janićijevići su živeli u Kragujevačkoj ulici broj 100. Ta kancelarija nalazila se upravo preko puta njihove zgrade, u prostoru pored vatrogasaca i policije, gde je pred bombardovanje bila kancelarija Komercijalne banke. Tako bi on u podne, jednom nedeljno dolazio u Si- Pi- Ti  (Center for Peace and Tolerance), da bi se susreo sa svojim drugom iz mladosti, Turčinom čije je ime bilo Grozda. Kada je počeo da izlazi, uglavnom se viđao sa Turcima. Berberin koji ga je šišao nije hteo da mu naplati, ni obućar koji mu je popravljao cipele. Pitali su ga treba li mu novac.

Sećao se i susreta sa kolegom sa posla Albancem, kome je pomogao da ga vrate na posao posle vojske. Bio je siromašan i Aca nije mogao da podnese nepravdu. Taj čovek ga je sreo kod stare Robne kuće, grlio ga i plakao:

“Ne smem da govorim- ali ‘oću da govorim. Ti si me spasio, ti si mi pomogao kad mi je bilo najteže!“

U vreme pogroma 2004. godine, kada je krenulo proterivanje Srba iz Prištine, u stan kod Ace i Dragice došao je engleski oficir, koji je rekao da ima nalog da ih evakuiše iz Prištine.

„Hvala Vam, glasio je odgovor. U našoj veri ima jedan nepisani običaj. Kad se nekome približi čas smrti, on pozove svoje bližnje da se oproste. Oproste se, poljube i mirno čekaju kraj. Vidite dakle, mi smo se oprostili, poljubili i sada čekamo smrt. Radite nam šta hoćete- mi ne idemo nigde“.

Zbunjeni oficir je otišao da bi se posle nekoliko dana vratio. Shvativši da je mogao da odgovora za prisilu, došao je da se pravda i izvinjava. Nikako nije mogao da razume kako to neko spremno gleda smrti u oči.

Nastavili su da žive u svom stanu u Prištini. Ispratili su na večni počinak doktorku Milicu Luković, Radu Savić, Vuku Ivanović, Oliveru Jočić, Snežanu Borzanović, Boru Drmončića, logoraša, pa njegovu kći Milijanu, pa sina Miću i suprugu Katicu. Dok su god mogli da odlaze na groblje,  palili su po sto sveća  Aca i sto sveća Dragica. Precima i rođacima, poznanicima, profesorima, prijateljima, vojnicima i onima za koje su znali da ih niko ne pominje….Učio nas je da i onom austrijskom vojniku, čije je spomenik iznikao ni od kuda 2017. godine, treba da upalimo sveću. Tako nas je učio sveti Vladika Nikolaj Velimirović, podsećao je.

Kada je obnovljena crkva Svetog Nikole posle paljenja, revnosno su dolazili da je uređuju i čiste. Ilija i Blaguna Trajković, Ristići Verica i Ratko, Rabija Turkinja, Sneža Borzanović, Mileva, po nekad Vera Golubović. Čika Aca i tetka Dragica, redovno. Donosio je sveže đevreke da se malo svi okrepe. Radosno su  pripremali svoju crkvu za dolazak sveštenika.  Kada je počela da se služi liturgija nedeljom u obnovljenom hramu, Aca je na znak sveštenika hitao da lupa zvono. Bio je srećan, sa osećanjem vaskrsenja. Dolazak sveštenika u kuću da mu sveti vodicu, za njega je bio doživljaj ravan oslobođenju.

Nije želeo da pišem o njima. Govorio je: “ Svako pisanje nama samo može da šteti“. Sakupljala sam detalje kroz naše duge razgovore o Prištevcima, o profesorima, Rusima. Zapisivala sam šta nam je pričao u crkvi, na groblju ili u porti manastirskoj. Sakupljala sam kao mrvice… Njemu je izgledalo kao hvalisanje ako priča svoju biografiju.

U Gračanici ih je udario automobil vozeći u rikverc. Dragica je slomila kuk. Bolnice, lečenja, nemoć. Prešli su zbog lečenja da žive u Kosovskoj Mitrovici. Dragica je tu našla večni spokoj u proleće 2019. godine. Groblje za Mitrovčance nije blizu. Do mesta Rudare gde sada sahranjuju Srbe, mora se autom. Zato je Aca odlazio u crkvu svetog Dimitrija, na brdu, da upali sveću svojoj životnoj saputnici. Desila se nesreća. Napali su ga psi lutalice. U pokušaju da se odbrani, pao je i slomio kuk. Lekari su bili iznenađeni zdravim organizmom. Operisali su ga u devetoj deceniji.

Aca je pored ikone svoje slave, svetog Stefana Dečanskog, držao fotografiju na kojoj su njegovi unuci Luka i Jaka. Dečaci žive u Sloveniji sa majkom. Čika Aca je stoički nosio bol, sahranivši sina. Primio je to kao Božju volju, jednako kao i sve drugo što je kroz život nosio.

Čika Aca je najstariji Prištevac i sigurno onaj koji je najduže poživeo u svom rodnom gradu. Bio je  veliki rodoljub, enciklopedija znanja, prepun životne mudrosti, a skroman, gotovo nevidljiv u svojoj posebnosti. U devedeset sedmoj godini tiho je napustio ovaj svet i preselio tamo gde nema suza ni uzdaha.

Piše: Radmila Todić Vulićević