После петнаест година остварен песников сан

Професор српског језика и књижевности, песник Власта Ценић, са групом новинара из Алексинца и Соко Бање недавно је посетио Косово и Метохију, а домаћин им било Удружење новинара Србије на Косову и Метохији.

„Сањао сам овај дан. Да опет посетим Призрен, град моје младости. Са поносом истичем податак да сам био студент Више педагошке школе у Призрену. Далеких седамдесетих година. После тога био сам 2005. на Косову и Метохији и видео га. Сада, после петнаест година, ево ме опет. Остварење сна. Туга и радост спајају се са Бистрицом. Тражим успомене. Улице Ђуре Ђаковића нема, сад је другачији назив. Али у сећању је и даље ту. Моји пријатељи, новинари из  Алексинца и Сокобање, и ја испијамо бозу, јер се без тога не може отићи из овог царског града. Посећујемо Богословију, цркву Светог Ђорђа, идемо до Светих Архангела. Па даље, до Велике Хоче, до Ораховца, до Приштине (неки би ставили знак чуђења уз ово, али ја нећу, јер сам и тај сусрет радознало ишчекивао), и наравно, највише боравимо у Гачаници, код добрих и драгих домаћина. Будимир Ничић је био и више од тога. Александар Гуџић, Ђорђе Јефтић, раме уз раме са њим. Али, где год да смо били дочекали су нас широке руке, топли осмеси, срдачне речи. Не можемо заборавити гостопримство људи у Ораховцу“, овим речима са нама је поделио своју причу и утиске са Косова и Метохије професор српског језика и књижевности и књижевни стваралац за децу Власта Ценић из Дољевца.

Власта Ценић је са групом новинара из Алексинца и Соко Бање боравио у тродневној посети Косову и Метохији, где им је домаћин било Удружење новинара Србије на Косову и Метохији. У три дана сместили су посете, разговоре, договоре, планове за даљу сарадњу, али Власти је најважнији био сусрет са децом.  Један сусрет се десио у Ораховцу, јер услед пандемије корона вируса није било могуће организовати песнички час. Но све се уредило на најбољи начин, прича Власта:

• 

„Прича људи у Ораховцу је посебна. Дира, али и изазива осећај поноса помешан са тугом. Сусрет са децом никада нећу заборавити. Срећем прво  Андреу, брзо смо кренули са причом. Мој задатак је био да анимирам децу Косова и Метохије да се прикључе једном међународном пројекту читања  и разумевање прочитаног, који је пре десет година смислила и успешно води Маја Радоман из Алексинца. (Емерсон) Ова реченица је мото овогодишњих Читалића. Андреа је врсни читалац, а биће и Читалић! Даровао сам Крилатим каменом цео њен, 6. разред, њих три! Још ме растужује њена реченица да имају своје игралиште, али им „њихова“ деца не дају да се играју.

На Андреин позив Власта се придружио ученицима школе ,,Доситеј Обрадовић“ који су на платоу испред школе чекали да се огласи звоно за почетак часа. Ту су били и неки њихови наставници са којим је Власта поделио своју идеју о Читалићима, и на брзину, на велику радост деце, изрецитовао неке од својих стихова.

• 

„Колеге у ОШ „Доситеј Обадовић“ у Ораховцу упознати су са пројектом Читалићи и одушевљено су прихватили позив да нам се придруже. Већ се радујемо! Једини начин да имаш пријатеља јесте бити пријатељ. Обрадовала ме чињеница да је у Ораховцу све мање људи, али се деца рађају све више“, набраја своје утиске Власта.

Са новинарима и домаћинима Власта  је прошетао Ораховцем, у ствари само оним малим делом Ораховца у којем и данас живе Срби. У једној улици, пред лепом старом грађевином, седео је млади Ораховчанин Милан Витошевић. И како то обично бива када се у безличној свакодневици појаве неки људи да посете твоје место, Милан их је позвао да сврате и да слободно погледају како је лепа кућа у којој станује.

„Да, упознали смо младог Милана Витошевића“ – наставља своју причу Власта. „Он у једном делу дворишта чува голубове. Оженио се пре четири месеца. Живи са младом супругом у конаку Пећке  патријаршије који је саграђен 1848. године, а посвећен је Арсенију Сремском. Која случајност…  Жена му је дошла из банатског села Мокрина. Колика је то снага љубави! Она је посећивала косовске манастире и тако су се срели. Опет се сећам голубова. Они су ми симболи бескрајне слободе. Они прелазе и на територију града Ораховца, али се опет врате у енклаву. Кад бисмо могли да се слободи учимо од птица“! – уз уздах завршава причу о животу у Ораховцу Власта Ценић.

• 

Посета спомен обележју где су отети новинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић

Предвођена новинаром домаћином Будимиром Ничићем делегација из Алексинца и Соко Бање посетила је и спомен обележје постављено на месту где су отети новинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић.

„Господин Будимир Ничић нас је повео и до места где су 21. августа 1998. године, нестали новинари  Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Дали смо подршку колегама да истрају у тражењу истине о овом нецивилизацијском чину“, говори Ценић и додаје:

„Саслушао сам и потресну причу директора Радио Гораждевца Дарка Димитријевића, чији је први новинарски задатак била вест о страдању деце, малих купача на Бистрици. Он је причао, а ја сам плакао.

Делегација новинара и песника је у Великој Хочи посетила пароха великохочанског оца Миленка.

„Да, посета Великој Хочи, ведар и мудар отац Миленко и вино из Велике Хоче је унело мало веселости нашој посети. Уз добро вино беше и добре хране. Душа је била опијена историјским причама о Газиместану, о Косовском боју, о Милошу, о Симониди… Наду у боље дане дао ми је и Национални ансамбл Венац чија се песма и свирка орила из Дома културе у Грачаници кад смо се из Велике Хоче вратили. Осетио сам узбуђење када сам видео крштења у манастиру Грачаница. Крстио се Петар Аритоновић, од оца Зорана и мајке Јасмине. Петар је треће дете, али су поносни родитељи  рекли да ће их бити још. Подсетио сам их на медаљу Мајке Југовића за пород достојан покајања. Смешкали су се. 

И тако даље, и тако даље. Низали су се сусрети и посете. Све то уз причу о медијима, од врсних новинара на Космету. Родиле су се многе идеје о сарадњи, на медијском пољу, на пољу културе, туризма… Брзо су нам прошла три дана. Обећали смо да ћемо опет доћи. Позвали смо домаћине да узврате посету. Сигуран сам да ће тако бити. Организатор ове посете директор Радио Алексинца Нинослав Миљковић је предњачио у предлозима за сарадњу. Знајући њега, његов ентузијазам, верујем у резултате тих договора-завршава своју причу са Косова и Метохије песник Власта Ценић уз жељу да читаоцима нашег листа поклони своју песму насталу на путовању на Косово и Метохију 2005.године.

ПУТОВАЊЕ У ГРАЧАНИЦУ

                На Видовдан 2005.

„Кудé ће идеш?“, мајка ме пита.

„Ко ти се, синко, никој не скита.

На Косово ћеш, па затóј ме стрá.

Тамо ти несу ни брат ни сестрá.“

„Ја хоћу, мамо, хоћу отићи.

Косовка ми тамо и Југовићи!

Божури тамо и Газиместан,

и Грачаница, рођена сестра.

Његова светост служи помене.

Не брини, мајко, тол`ко због мене.

„Уздрáвље, сине!“, каже. „Пожýри.

И донéси ми од тија божýри.“

Ја је загрлих, синовски, чврсто:

„Буди ми здрава! Спавај без страха.“

А моја мајка заврте прстом:

„Да цунеш руку на патријáрха!“

…

Сад мајке нема. По небу шета

заједно с нашим патријархом.

Али  њен  божур у башти цвета.

Црвене боје. Косовски, јарко.

• 

Власта Н. Ценић је рођен 10. октобра 1957. године у селу Кочану, у општини Дољевац, где и данас живи. Основну школу је завршио у Дољевцу, 1972. године. Завршио је Машинску техничку школу у Прокупљу, 1976. године и Вишу педагошку школу у Призрену, 1979. године. Југословенску књижевност и српски језик је студирао у Скопљу и Приштини. По струци је професор југословенске књижевности и српског језика. Од 1979. године ради у Основној школи „Вук Караџић“ у Дољевцу где предаје српски језик.Власта је један од познатих песника за децу. Пише поезију за децу и сакупља народно благо дољевачког краја. Објављивао је у часописима „Змај“, „Витез“, „Освит“, „Развитак“„Гороцвет“, Ризница и другим.

Његова песничка збирка „Бате ће се жени“ обилује песмама на родном дијалекту (дијалект његовог села Кочана, призренско-јужноморавски тип призренско-тимочког дијалекта).

Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног друштва просветних радника Србије, Удружења писаца и књижевних преводилаца Ниша од 1990. године и члан уредништва дечјег часописа „Витез“.

Власта Ценић је идејни творац манифестације „Сусрети просветних радника књижевних стваралаца за децу“, која се одржава од 1994. године у Основној школи „Вук Караџић“ у Дољевцу. Амбасадор је међународне манифестације Читалићи која различитим програмима промовише читалаштво.  Остварује изванредну сарадњу са бројним институцијама у општини, округу, Србији и шире. Не дозвољава да  ,,сребрнокосе учитеље“ (попут њега)  називају старомодним, заосталим, информатички дигитално неписменим.

„УЧИТЕЉ СЕ МОРА ОБРАЗОВАТИ СВЕ ДОК ЈЕ СА ДНЕВНИКОМ У РУЦИ“, његова је мисао.

Ценић је у групи 10 најбољих учитеља и наставника основних и средњих школа из Србије којима је  додељено признање „Најбољи едукатори Србијеˮ за 2019.

Добитник је и значајне награде коју додељује удружење „Живојин Мишићˮ из Београда.

Написао је неколико песама које су компоноване за дечје музичке фестивале а његове песме су заступљене и у неким антологијама.

Оливера Радић